Loši momci

Tamo ulazi Sergej Trifunović u ulozi novog lošeg momka na čelu „dobre“ liste slobodnih građana za parlament Srbije. I on tu uleće ne umesto Luke Maksimovića Belog (predsednički izbori 2017 – 340.000 glasova) već Čedomira Jovanovića.

Ukoliko ga ne primi neka manjinska lista, Jovanović će ostati bez poslaničkog imuniteta, koji mu je značio u bezbednosnom smislu, koliko god da ga je smarao.

Prebacujući bojkot bloku da ga pokreće neuzvraćena ljubav prema Vučiću, kao čovek koji uživa uzvraćenu ljubav, Jovanović se možda na kraju ipak smesti u nekoj kancelariji za Kosovo ili za evropske integracije. Čini se da ga je prošlo čak i političko „zezanje“ u vidu najavljene liberalne koalicije sa osvrtom na Dositeja Obradovića „Zvonce, a ne stranke“.

Te Jovanovićeve objave se sećaju još samo internet pretraživači, ali sve to nam nešto govori i o neposrednoj budućnosti Srbije.

Prvo, da izbori 21. juna donose veću čistku unutar „volatilne“, odnosno uzburkane Vučićeve elite, nego na liniji vlast-opozicija.

Oni sa kojima je Vučić počinjao politički uspon prvi su kandidati za ispadanje iz igre i za dobijanje utešnih mesta, dakle na meti će biti „staro“ radikalsko jezgro. Otuda tolika priča o novim mladim licima, i ponavljanje obećanja da će se Vučić povući.

To je njegova otvorena poruka drugima da se mirno spremaju za ono što im je namenio. Zato Čedomir Jovanović i dalje ima čemu da se nada, svejedno što bi neuporedivo lakše skupio potpise za listu nego isto toliko glasova.

Drugo, na opozicionoj strani, Boris Tadić se i dalje trudi da ostane najmanje loš momak, što je samo po sebi za pohvalu. Međutim, njegova pomiriteljska ponuda „i bojkot i izbori“, ima istu manu kao i juriši Boška Obradovića ili doslednost Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Zorana Lutovca.

A to je udaranje u Vučića, tamo gde je najjači, pravo u presto, odnosno lupanje o najčvršću kapiju vlasti – Predsedništvo i Parlament.

Umesto da se proba kroz neku malu kapiju tamo gde je Vučić najtanji – na lokalu. Da recimo, na izborima 21. juna nađu samo još jednog novog Sašu Paunovića, opštinu gde bi pokazali da mogu da pobede ne SNS nego Vučića. Jer, Vučićevo ime je na svakoj listi, zar ne? Zašto Jeremić misli da bi bila izdaja bojkota ukoliko recimo Sandu Rašković Ivić kandiduje za predsednicu opštine Vračar?

Ili Dijanu Vukomanović u Novom Beogradu? Zašto ne pokažu da umeju da iskoriste razlike u položaju naroda u Srbiji barem kao što to ume Demokratski front u Crnoj Gori? Ako tamošnja opozicija ume da pobedi na severu, zašto srpska ne bi mogla u Nišu?

Razumljivo je što Tadić tako nešto ne predlaže, tvrdi se da njegova sadašnja stranka ima samo jedan odbor, i to na Vračaru, kao što stranke Saveza i dalje nemaju nikog ni blizu Tadićeve prepoznatljivosti.

Protesti su u jesen 2018. počeli nakon tribine u Kruševcu, i nada da će bojkot sa sedištem u Beogradu delegitimisati Vučićevu vlast je uzaludna. Odlaganje izbora zbog korona pandemije otvorilo je savršenu priliku da se razdvoje bojkot velikog parlamenta i borba za male narodne skupštine. I opozicija je upravo propušta.