Medveđa

Opisuju i tvrde, navodeći detalje i nadimke, tipa „Zelja je zakupio sprat hotela u Zaječaru“, ali ne dokumentujući to nikakvim snimkom. Na pitanje, ako već nastoje da javnost obaveste o tome, zašto ne podignu telefon i ne slikaju iz daljine ono što je po njih najbezbednije – na primer neki od tih džipova, odgovor je uvek bio kratak. I glasio je – boje se ljudi.

Sada je međutim, objavljen snimak kolone džipova u Medveđi, koji su na mrežama podelili mladi aktivisti Dveri, odnosno SZS. To je znak spremnosti na političku borbu kakav ranije nije postojao. Jer, i u Lučanima prošlog decembra, u slučaju „upada u policijsku stanicu u Guči“, i svađe sa tadašnjom sekretarkom MUP i uzdanicom SNS-a Dijanom Hrkalović, učestvovali su lideri i čelnici opozicije, sa grupom pristalica. Dakle, oni koji su već zaštićeni svojom poznatošću.

Sada snimak džipova iz Medveđe dele, ko god da ga je napravio, „obični“ i široj javnosti nepoznati aktivisti koji su bili organizatori protesta „1 od 5 miliona“ na jugu Srbije. I to je pokazatelj koliko greše oni koji navode da bojkot znači odustajanje od opozicione borbe. Opipljivo merilo neodustajanja su i subotnji protesti, koji su se održali uprkos opadanju brojnosti, uprkos letu i „Vesićevim radovima“ na Trgu Republike u Beogradu.

Ima i drugih pokazatelja. Recimo to što Vučić stalno ponavlja kako ga bojkot ne zanima, toliko da već počinje da liči na Koštunicu i njegovo „Haški sud mi je 9. rupa na svirali“, da bi potom saradnja sa Tribunalom godinama bilo glavno pitanje vlasti DOS-a. Od tada smo naučili, ako pre nismo znali, da kada političari kažu da ih nešto ne interesuje, upravo u tome je suština i upravo ih to najviše boli.

Sadašnjim izbornim trijumfom u Medveđi vlast SNS pokušava da pokaže kako svoju nepopustljivost tako i da izvede pokaznu vežbu debakla koji čeka opoziciju ako bojkotuje opšte izbore 2020. Ali, ne samo po snimku džipova, vidi se naprotiv, sve opasniji ponor u koji SNS nezaustavljivo srlja.

Neka izlaznost 2020. bude i 65 odsto kao u Medveđi, neće samo ona biti problem, već lanac političkih posledica. Recimo, izlaznost će biti gotovo istovetna rezultatu koji će Vučićeva lista osvojiti, što će vlast potvrditi kao diktatorsku. Naprednjaci će biti žrtva sopstvenih izbornih procenata, ma koliko im to sada izgledalo smešno i glupo

Ko će dati demokratski legitimitet, ko će biti opozicija? Samo oni pored kojih se naprednjaci osećaju potpuno sigurnim u odnosu na Zapad, a to su Šešeljevi radikali i desničari Miše Vacića. Ovi drugi, koji to nisu, makar im naprednjaci ubacivali glasove u kutije, neće pod svojim imenom – LSV, LDP, DSS ili kako već, uspeti da dobace do cenzusa. Previše će im nedostajati i da bi dobili tih 5 odsto jer će im trebati to više glasova, što SNS više podiže izlaznost.

I biće lakše utvrditi nameštaljku, jer i u njihovim redovima ima iskreno opozicionih ljudi. Jer bojkot je ujedinjujući faktor onako kako nijedna opoziciona koalicija i nijedna ličnost to u ovim okolnostima ne mogu da budu. Iskustvo predsedničkih izbora 2017. pokazalo je koliko je bila loša i pogrešna procena da opozicioni birači treba da se odmere međusobno po građanskoj i patriotskoj liniji (Janković i Jeremić). Samo politika koja može da ujedini različitost ima šansu protiv Vučića, a to je zasad, jedino bojkot.