Mešanje

Danas, u vreme koje zovu „90-e sa punim izlozima“ mada zapravo zahvaljujući Internetu živimo istovremeno u svim epohama od izuma radija i televizije, znamo koje su projekcije na snazi, prema specijalnim programima TV Pinka.

RTS se sada drži zvaničnog odnosa prema Bosni i Hercegovini i emituje samo kajrone sa izbornim vestima tokom redovnog nastavka „DŽejmsa Bonda“. To je na liniji svih državnih saopštenja u kojima obavezno piše da Srbija podržava teritorijalni integritet BiH. Pink je, međutim, nova definicija politike – gde ima odgovarajućeg identiteta (Srba) ima i mešanja u izbore. Ali, ne samo Pinka. Mešanje u izbore nikad nije bio globalniji proces zato što je svetski, a i naš regionalni establišment, sve uvezaniji i umreženiji na ličnoj i svakoj drugoj osnovi.

Tako su se, iz različitih motiva, „osećajući Bosnu kao svoju“, šta god to značilo, u izborni proces uključivali i opozicioni i NVO Beograd, dok se pozicioni u liku Vučića, navodno suzdržavao. A Dodik je uspeo da se vidi u završnici kampanje sa Putinom, a u njenom jeku Željka Cvijanović u hotelu Tramp sa portparolkom Bele kuće Sarom Sanders.

I šta su izbori pokazali? Građani i dalje establišment doživljavaju kao nesmenjiv, i dalje veruju da samo povezivanjem – glasanjem za one koji su vlast, ili koji će im garantovati opstanak iste opcije na vlasti, mogu da ostvare neki svoj interes. Jasno je da taj interes stavljaju iznad slobode, uključujući i slobodu izbora da smene one za koje sasvim dobro znaju da su korumpirani. I očito je da je jaz između građana i takozvanih političkih elita sve dublji, i to u srazmeri koliko su te elite tako dobro uvezane u nastojanju da izmanipulišu svaki politički, a najpre izborni proces.

Nema u tome izuzetaka, pa ni slučaj BiH nije takav. Taj jaz stvara toliki osećaj bespomoćnosti i odsustvo nade, u toj meri da nijedna izborna pobeda više ne može iskreno da se slavi. To jest, političke grupacije mogu da tiho trijumfuju što uspevaju da zadrže svoje privilegije i pozicije, pa dok traje, traje. Ali, nije malo onih, koji poput Slavoja Žižeka, jedinu nadu vide u pojavljivanju nekakvih političkih „jeretika“, odnosno onih čija će politika u provom trenutku svima delovati kao jeres, da bi se onda nezadrživo proširila. Ali, nije ovo prethrišćansko vreme čekanja spasitelja. Jer možete se kladiti, i da se spasitelji pojave, vrlo brzo bi postali deo „mejnstrima“ kao Trampovo tvitovanje ili kao beogradska kampanja Luke Maksimovića.