Mi Rusi

Kod nas u unutrašnjosti se uglavnom učio ruski, a nastavnici su bili ljudi od autoriteta. Kao učenik jezičkog smera jedne provincijske, ali stroge gimnazije, tačno jeste da mi učenje ruskog nije lako padalo.

Ali ničeg omalovažavajućeg u tom otporu nije bilo, naprotiv. Otpor je postojao, ali zato što ruski nisam doživljavala kao strani jezik, ili kao dovoljno strani. Za mene je ruski bio bliži od slovenačkog, blizak kao makedonski, na primer.

A, to je bilo vreme jugoslovenske države, u kojoj se obavazno iz književnosti porarađivalo, a za priredbe i pripremalo, po delo na jezicima svih jugoslovenskih naroda i narodnosti.

Ruski ste razumeli, naročito pisani tekst, bez i dana učenja jezika, samo ako se dobro skoncentrišete.

Ako čitate u orginalu roman Agate Kristi, ako to radite mehanički i ne vladate engleskim, na kraju nećete shvatiti ko je ubica.

Sa ruskim nema šanse da ne razumete, suština vam ne može promaći.

Tom otporu što ruski nije dovoljno strani jezik, doprinosila je i strogoća ocenjivanja. Dok su se „Francuzi“, tako smo zvali pola odeljenja koje je učilo francuski, mučili sa nepravilnim glagolima, da ste se pitali ima li tu uopšte pravilnih glagola, dotle smo mi „Rusi“, padali samo i isključivo na različitosti.

Različitost u naglašavanju, da li ste sa pogrešnim akcentom izgovorili rusku reč kao srpsku, i razliku u samoj reči, ako ste srpsku reč „pretvorili“ u rusku. Na primer, ako ste rekli da je predsednik na čelu države, umesto da je, proizvoljno rečeno, glava države, kako treba u ruskom.

Ili, ako Rusi nemaju tu reč, kao na primer prizemlje, za njih je to prvi sprat (etaž), što je recimo, danas korisno znati za pregovore oko prodaje ili izdavanja nekretnine.

Najbizarniji događaja u vezi sa nama „Rusima“ s, dogodio se na četvrtoj godini Političkih nauka, kada apsolventski staž nije mogla da upiše velika grupa studenata, mahom iz Crne Gore, jer su popadali ispit iz engleskog jezika.

Bio je zakazan mali protest na fakultetu, koji je iz solidarnosti predvodio kolega Makedonac.

On je engleski govorio savršeno i imao sve desetke, i predvodio je delegaciju na razgovoru kod profesorke uoči protesta.

Kao predstavnik „Rusa“ bila sam član te delegacije.

I dobro se sećam profesorice engleskog koja je ispred nas stavila testove sa ispita, nakon što smo joj najavili pobunu.

I umorno rekla „deco, pobogu, pustila sam sve koji nisu pisali ćirilicom, već latinicom“.

I tako smo odustali od protesta tih davnih godina, kada je u bivšoj Jugoslaviji besneo krvavi bratoubilački rat, vrlo nalik ovome sadašnjem na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, koji Rusija vodi protiv Ukrajine.

Godina mračnih, sankcionih i potpuno drugačijih od sadašnjosti i ovog našeg vremena kada se ruski, ili ukrajinski koji mom uvu zvuči kao verzija „slovenačkog“ ruskog, može čuti na svakom koraku, u užurbanom i punom stranaca Beogradu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.