Migracija mejlova

Kako će mi stići, pitala sam, ne znam čoveka – Đilasa, a ne umem ni svoje tekstove da iskontrolišem, a kamoli da kontrolišem novine… Ne možeš da radiš u novinama a da nisi kontrolor, i da nisi isti Orlić, glasila je famozna presuda. I to me je, priznajem, zbunilo, čitav život sam provela u ubeđenju da stvar treba drugačije postaviti, da i u novinama i u politici treba da pustiš i ono sa čime se ne slažeš i veruješ da je pogrešno.

Da Boris Tadić nije bio veći demokrata zato što nije imao Orliće ili je bio dobar čovek, nego zato što je u njegovo vreme postojala radikalna opozicija, za koju su mnogi, s pravom ili ne, tvrdili da dolazi direktno iz pakla srpske istorije.

I baš zato se onda nekima ponešto i verovalo – Miljku Radisavljeviću, Saši Jankoviću, Rodoljubu Šabiću… I da je stoga, da bi se i danas verovalo, potrebna (neistrebljena) opozicija, makar opet neki bili ubeđeni da dolazi iz pakla bivše vlasti.

Ali, pokušala sam da probam to sa kontrolom. Rekla sam redakciji hajde da proglasimo nekog iz redova foruma pisaca za lidera opozicije. Niko me nije ni pogledao, oni beznadežno ne shvataju šta je kontrola.

Ipak sam pitala urednicu Cecu, da li su svi uzbuđeni, jer hoće da se stave pod moju kontrolu. Urednica Ceca je odgovorila – pa ti ne znaš, imamo danas migraciju mejlova, prebacuju nam sve redakcijske elektronske adrese na novi server. Pa šta je tu problem, pa to, uzvratila je Ceca oštro, što ja skupljam poštu sa pet adresa, a ti samo sa jedne.

Nisam joj poverovala, kad kontrolišete, znate da stvari nisu onakve kakve izgledaju. I tačno, događala se ne samo migracija mejlova, već zvanična poseta Svetislava Basare. Budući da sam i dalje nastojala da izvršim kontrolu, našla sam se pored glavnog urednika i žučno mu objašnjavala zašto sam napravila propust na strani dva, ali ne jučerašnjoj, dok mi je on odgovarao da to ne sme da se dogodi na nekoj od budućih strana dva.

I istovremeno sam i ulazila na vrata da bih prekinula svečani ulazak Svetislava Basare, zajedno sa migracijom mejlova.

I kada je Basara napravio korak prema meni, da ispoštuje protokol radi najnovijeg zvaničnog upoznavanja sa kontrolorom, ja sam ustuknula. Za trenutak sam bila u iskušenju da mu se prikažem u obliku utvare koja ima delimičan oblik „Đida, Guzijana i Boškića“, ali sam se suzdržala. Delovalo mi je to vrlo nehumano, pa sam se Basari samo ukazala u obliku u kome želi da me vidi – dakle, Orlić.

Malo sam mu i pomogla – red je da priviđenje postavi neko strašno pitanje – „zašto ste napisali roman o tome da žene nemaju dušu, to je mizogino“. „To je samo roman, ženo, a ti dobijaš instrukcije od Đilasa“, rekao mi je Basara nedužno i pogledao ka nebu. Jer, Bog uvek pomogne protiv Đavola (Đilasa).

Mirno sam se udaljila i odustala od pokušaja da shvatim kako radi migracija mejlova, objasniće mi Ceca kad bude imala vremena. Ali, Đavo (Đilas) se, po pravilu, uvek ponovo vraća, te ću stoga otići na Plato i protest „1 od 5 miliona“. Prebaciću se u 1991. ili 1992. godinu i naći ću se opet među okupljenim studentima na istom mestu gde sam tada bila.

Neću svratiti u knjižaru da kupim Basarinu „Famu o biciklistima“ za bonove za hranu koje sam razmenila za pare. Umesto toga, potražiću apsolvente Dragana Đilasa iz Novog Beograda i Nenada Kovačevića, iz Užica, držeći elipsasti žeton za menzu „Tri kostura“, reći ću im da sam pristigla iz budućnosti, ali da ih vodim na ručak, u pauzi borbe protiv Miloševićevog režima.

Pustićemo glasno Radio B92 kako nas ne bi čuli sa susednog stola. Naglasiću im da mi neće verovati kako budućnost izgleda, pitaću ih, pogađajte, ko će biti Dobrica Ćosić 21. veka.

Loži se na Mišela Fukoa, ali će biti posvećen fondaciji Brane Crnčevića. Ako pogode, otkriću im šapatom ime novog lidera nove opozicije iz foruma pisaca.