Milica predsednica!

Ta procena deluje ozbiljno zasnovana, onako kako bi se to moglo i očekivati da bi razmišljali u najbližoj Vučićevoj okolini.

Deluje da bi tom uskom krugu medijskih, obaveštajnih i privrednih moćnika, Milica predsednica Srbije, bila odgovarajuće rešenje.

Nalik tome kakvo je Željka Cvijanović rešenje za Milorada Dodika u Banjaluci.

Vučić, po toj logici, napušta obrazac koji ga je služio od 2017, a to je da on bude muški i tradicionalni predsednik u savezu sa ženom gej premijerkom (Anom Brnabić).

Priprema Milicu za predsednicu, dalje po toj logici, bez da se izlaže rizičnoj promeni Ustava, kojom bi se uvelo posredno biranje predsednika karticom poslanika u Skupštini, a ne glasačkim listićem građana.

Dobija drugu „mladu vladavinu“. Umesto da bode oči to što će 2027. navršiti 15 godina vlasti, videće se nova mlada predsednica, uz koju Vučić ide kao preporođeni premijer.

Naslanjaće se i na evropske trendove (Đorđa Meloni u Italiji i slično). Vučić zna se, trendove pomno prati, ne bi li ih blagovremeno presreo.

Uverljiva jeste ta logika, ali ima i mana. Glavna je da Milicu nije izabrao Vučić, kako Cvjetin kaže, već se ona izabrala sama.

Još od kako je Izabela Kisić snimila film „Žene na desnici“, nije se pojavila ijedna desničarka koja bi se nametnula javnosti kao Milica. (Jedino je omiljenija Sanda Rašković Ivić, ali Sanda se iz ličnih razloga povukla.)

Možda nije teško srušiti Miličinu omiljenost, valja samo potegnuti neki luksuzni detalj iz njenog privatnog života, prikazati telohranitelje iz stranke Zavetnici, dadilje za njene mališane…

Ali ostaje činjenica da je to izbor bez izbora, i da sem Milice, drugih kandidatkinja na desnici uopšte i nema. A to je već dovoljno da probudi sumnju u nekom ko je Vučićeve psihe i shvatanja pojma političkog.

Shvatanja da su se izbori promenili svuda u svetu, pa i u Srbiji, da su postali upitni, i da od njihove izvesnosti ovde kod nas jedino čvrsto stoji izveštaj OEBS-a o „nepravilnostima“.

Pa ipak, gvozdeno je pravilo da neposredno izabrani predsednik sme da se pozove na jači legitimitet, nego posredno birani premijer u Skupštini.

A tu je i snaga kulturnog nesvesnog, kako piše Marija Mandić, srpski jezik je prirodno rodno osetljiv, bez da mu je to iko propisivao.

Politički iz toga proizilazi da bi pred jednom Milicom u Srbiji postavljenoj na rudniku litijuma, neki komandant neke jedinice lako mogao da klekne, pošto je prethodno uhapsio premijera. Kao pred kneginjom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.