Miloš i Milica

Ovaj lider Dveri politički je naslednik linije kakvu je nekad predstavljao Vuk Drašković: uvek spreman na vatreni govor i na ličnu akciju, nikad u stanju da u tome pošteno istraja do kraja.

Ili, kao što napisa jedan stari poznavalac scene, uvek spreman da zapali protestnu vatricu, ali samo na „lokaciji“ gde Vučić već ima spremna dva, tri hidranta za gašenje.

Pogledajmo na primer, kako je sada izgledalo sprovođenje ideje koju je Obradović javno i snažno zagovarao u mnogo ozbiljnijem i jačem protestu nekadašnje opozicione koalicije SZS, o „blokadi“ svih institucija, u proleće 2019.

Ova sadašnja beda od političke akcije, kada je na manje od sat vremena zaustavljen saobraćaj u Nemanjinoj, na dan kada je 1999. počelo NATO bombardovanje Srbije, savršen je prikaz projektovane nemoći srpske desne opozicije (bez čijeg učešća je promena vlasti u Srbiji matematički i fizički nemoguća).

Narednog dana albanska opozicija je u Prištini bacila bombe sa crnim dimom i istakla bele zastave, pokazujući na sramotu srpske, da je izgradnja kosovskog identiteta u poslednjih 40 godina, dakle od demonstracija 1981, delotvornija nego izgradnja srpskog u poslednjih koliko stotina godina – sedamsto ili više?

Drugi korak trebalo bi da bude ugledanje na Jakova Milatovića, mladog crnogorskog predsedničkog kandidata.

Konzervativni deo javnosti Milatoviću spočitava da je na prevaru uzeo srpske glasove, odnosno da će ih uzeti kao verovatni pobednik u drugom krugu nad Milom Đukanovićem.

Po njima, ti će glasovi biti dalje upotrebljeni za dalje političko poništavanje srpskog identiteta u Crnoj Gori, te da Milatović ništa novo neće doneti, nego samo nastaviti Đukanovićevim putem.

To jednostavno nije tačno. Dolaze nova vremena i drugačiji ljudi. Milatović ima prijemčivost za vrlo širok krug glasača, jer uspeva da se u medijskim nastupima predstavi kao ličnost koja oličava sadašnju Crnu Goru.

Sadašnju kakva jeste gledano sa činjenične strane, a ne kakva se projektuje na osnovu prošlosti ili snova o toj prošlosti.

Takva prijemčivost, prilagođena sadašnjosti, potrebna je u nastupu Jovanoviću i Stamenkovskoj, sve iako ih možda, stručnjaci za javno mnjenje upućuju u drugom pravcu – a to je, da je bolje ići što ekstremnije i što radikalnije.

Ono čime Vučićeva vlast i dalje drži na okupu glasače SNS jeste strah od izolacije, koji je suština proevropske pozicije naprednjaka.

Priroda same veze sa Evropskom unijom tu nije toliko bitna – pridruživanje, stalno pregovaranje, dobijanje datuma, ustupci oko Kosova – koliko je važno samo jedno, da ne bude odsečena.

Ukoliko bi uspeli u nastupu da umire strepnju od odsecanja od EU, šanse na novim izborima bi im bile realne.

Ukoliko ne, tu je Đilasova proevropska koalicija, koja upravo i dalje računa vezu sa EU – zasto je i SSP usvojila stanačku deklaraciju o ulasku u EU 2030 – da im pravi kontra težu i drži na donjoj lestvici rejtinga.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.