Mogućnost pobede

Time se bave aktivisti koji su često i pripadnici uže interesne sfere, dakle oni koji očekuju nešto zauzvrat, odbornički mandat, na primer.

Njih međutim nema dovoljno ni za sniženi cenzus od tri odsto, kad je reč o opoziciji. Birači pak žele mogućnost izborne pobede, a samim tim i mogućnost kakve takve promene nabolje ili barem olakšanja.

Ko može da biračima ponudi stvarnu i uverljivu mogućnost pobede nad vladajućim naprednjacima i socijalistima?

Ili je bolje pitanje gde, budući da se opozicija podelila na one koji poput Dragana Đilasa tvrde da mogućnost pobede izričito postoji u Beogradu i na Borisa Tadića, bivšeg predsednika države i vladajuće partije, koji je izričito protiv te „asimetričnosti“ i zapostavljanja ostatka Srbije, odnosno predsedničkih i parlamentarnih izbora.

Ako mogućnost pobede postoji u Beogradu, to onda znači i baš tamo gde je pravo i izvorno Vučićevo uporište.

Jedine dve uspešne kampanje koje Vučić vodio iz opozicije, ali ipak ne pobedivši, jesu beogradski izbori 2004. i 2008. Ipak je 2012. kampanju vodio za Tomislava Nikolića, koji je i pobedio.

A u svim izborima koji su usledili po dolasku na vlast, Vučić je svaku trku vodio uz svu moguću medijsku i drugu prednost koji daje pozicija autokratske vlasti. Jedino gde se stvarno dokazao to su ti pomenuti beogradski izbori.

Kako je to izgledalo 2008. neposredno pre nego što će Vučić radikal postati Vučić naprednjak?

Sadašnja opozicija predvođena Đilasom, nastupila je pod imenom Tadića i sa listom Za evropski Beograd, i kao tadašnja vlast osvojila oko 354.000 glasova.

Izašlo je skoro 900.000 glasača, odnosno 891.000, baš koliko se tvrdi da 2022. treba da izađe za opozicionu pobedu.

Lista Srpske radikalne stranke sa Vučićem kao kandidatom uzela je oko 316.000 glasova.

Dramaturškinja Biljana Srbljanović je za LDP skupila oko 62.000 glasova i uvela ih u vlast, dok je koalicija DSS i Velimira Ilića osvojila celih sto hiljada glasova.

Vučić je već u toj kampanji napravio otklon od Šešelja, na skupovima je puštao rep muziku, a ne četničke pesme.

Ipak, još nije pokazivao kao goste Amerikance poput bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudolfa Đulijanija, to će učiniti tek 2012.

Beogradski izbori 2004. bili su jedini na kojima se gradonačelnik birao neposredno, u dva kruga, i po tome su slični predsedničkim.

Pokojni Nenad Bogdanović osvojio je oko 234.000 glasova u drugom krugu, a Vučić oko 226.000.

Kad nečija podrška pada, ona najdrastičnije padne tamo gde mu je bilo glavno uporište, pogledajmo uostalom slučaj Demokratske stranke.

Zato mogućnost pobede nad Vučićem ukoliko se ide samo na Beograd, nije time ništa manja.

Možda su drugi naprednjaci i radikali prethodno imali druge glasačke baze, ali Beograd jeste Vučićeva glavna baza, koliko god se on predstavljao narodnim čovekom, koji zna ime svakog sela u Srbiji i ne libi se da ih nabraja kad god mu se ukaže prilika, a ukazuje mu se često.

Ako Vučić zaista gubi glasove, najviše će ih izgubiti u Beogradu. A ako gubi podršku, svakako će biti razvlašćen, to će onda biti samo pitanje vremena i redosleda poteza.