Mozak

I to je bio kao partijski događaj Socijalističke partije Srbije. I bio je mrak. I stajali smo tako kada je izvađen limeni kovčeg, i osetio se jeziv zadah raspadanja, neizdrživ. I rekao sam im, dobro bre, drugovi socijalisti, zašto niste sahranili čoveka kako valja, u drvenom sanduku, nego u metalnom, ovako ne može ni da istruli. I onda sam uspeo da se probudim”. “To je samo podsvest, ovo medijsko obeležavanja Prvog svetskog rata, i ovo što uvek pratimo o Kosovu, stvarno ništa strašno”, rekla sam, ne verujući u to što pričam.

Jer, ništa istinitije od tog košmara nema – nismo sahranili Miloševića u političkom smislu, ne damo da se raspadne i pretvori u prah zatvarajući ga u limeni kovčeg i to sa obe strane, i građanske i patriotske. A čini se i da takođe, naši međunarodni partneri nisu skloni da zaista sahrane Miloševića, da pomognu da upamtimo samo ono što treba zarad budućnosti.

Uostalom, ovih dana je i ugledni portal BBC na srpskom jeziku objavio ekskluzivnu priču, u kojoj se tvrdi da je deo Miloševićevog mozga ostao u Holandskom forezničkom institutu u Hagu.

Zašto se Milošević tako pomno čuva u limenom kovčegu politike Srbije? Zato što je Milošević duboka priča o našem strahu. Strahu da ćemo biti sanckonisani i izolovani, da ćemo biti isključeni iz blagodeti potrošačkog društva, konačno da ćemo biti bombardovani i uništeni. Samo što se mi pravimo da nije reč o našem strahu, već o tome šta se sve desilo u ratovima 90-tih, da li su uzroci u prvoj ili drugoj Jugoslavija, da smo imali kontrolu nad stvarnošću, da li smo tu stvarnost mogli da promenimo pametnijim potezima…

Ali, za potrebe našeg straha, uvek su poželjniji međunarodni partneri ljudi iz nekadašnje Miloševićeve vlasti, kao Aleksandar Vučić i naravno Ivica Dačić. Evropski, svetski ali i regionalni lideri nikada nisu tako tapšali po ramenu ni Koštunicu ni Tadića, kao Vučića i Dačića.

Jer, Vučić i Dačić su kontinuitet našeg straha, a to je moćna geopolitička emocija, na kojoj se uglavnom sada zasnivaju uspešne svetske političke kampanje. I na kojoj se zasnivaju i političke vladavine, neke intenzivno kao Vučićeva, jer on očigledno u nekom trenutku nije propustio da primeti, koliko je strah postao politički dragocen resurs.