Nada

Ne slažu se doduše svi da ti protesti upravo postaju prošlost i to neuspešna politička prošlost Srbije. Pojedini veruju ili se prave da veruju da ovim demonstracijama ima spasa, zaboravljajući jedno. A to je da se ovde najviše pamte protesti 96/97 ne zato što su demonstranti bili uporni, što je bila jaka zima, ili što ih je vodila prozapadna polučetnička desnice na čelu sa Vukom Draškovićem udružena sa liberalno građanskim GSS Vesne Pešić i DS Zorana Đinđića kao levim centrom.

Ne, te demonstracije su toliko ostale upamćene zato što su se završile pobedom opozicije nad miloševićevcima – Đinđić je postao gradonačelnik Beograda.

Šta je u sadašnjim protestima pobeda opozicije ili građana, kako god? To je nešto što se opisuje politički bestelesno – time da je Vučić uplašen, da počinje da pravi greške, da njegovu SNS napuštaju ljudi, da je ostao usamljen u Skupštini, i konačno da je izgubio poverenje evropskih zvaničnika.

Ma nije valjda? Da krenemo od poslednjeg, da li neko zaista misli da je reč o poverenju kao takvom, odnosno da se taj pojam uopšte veže za nekog ko je bio portparol Miloševićeve vlade u vreme rata sa NATO, odnosno ministar informisanja? To se sada zove upotrebna vrednost, a kada je reč o dogovorima sa evropskim establišmentom, niko dosad nije bio tako delotvoran u tome kao Vučić i njegova ekipa. Da se predsednik uplašio građana – pa svaki političar je „rođen“ uplašen od građana, to je isto što i bankrot za bankara.

Da ga napuštaju ljudi? Ovde ćemo se na trenutak zaustaviti. Postojalo je nekoliko trenutaka koji su odredili sudbinu protesta. Jedan od tih preloma bio je govor glumca Nikole Koje na koji su se svi toliko „napalili“. Međutim, poruka tog govora je bila ohlađujuća – možemo da smenimo Vučića, ali nemamo koga da dovedemo na vlast.

I priča je dobila drugi smer – deo javnosti koji se protivi Vučiću utvrdio je da se isto toliko, ako ne i više protivi i opozicionim političarima Đilasu, Jeremiću, Obradoviću i drugima… I podvukao da oni samo jedna nemoćna verzija Vučića.

Da je to zaista sasvim tačno, zar Đilasu i ostalima (većini) ne bi bilo bolje, unosnije i svakako manje rizično da se dogovaraju sa Vučićem, a ne sa građanima Srbije? Koga je Vučić pa odbio, upravo suprotno. Ako su samo Vučićeva neuspešna kopija, pa zar ne bi mogli lepo da se uglave uz vlast, ne bi trebalo da im bude teško da budu poput Brnabić, Vesića i ostalih? Zar im to njihova vučićevska svest, ako je vučićevska, ne bi nalagala?

I tako, pošto je glavni tok demonstracija usmeren na to da nema ko da preuzme vlast, pobede ni nema, samo tešenja da nada postoji. Vučić je uspeo da ne ispuni neposredno ni jedan zahtev političke opozicije, a da posredno izađe u susret, kako je i najavljivao, građanima. Zato njih i više nema na ulici.