Naša Aleksandra

Na obe strane potraga se vrši s „vrha“, odnosno niti je Srpska napredna stranka spontano izbacila nove kadrove u javnu orbitu, niti je protest „Jedan od pet miliona“ izdigao neprikosnovena nova lica, koja bi nesporno vukla antivučićevsku priču.

Kao što je Vučić svojima na Glavnom odboru naložio, direktno televizijski prenošen, a kako bi drugačije, da se samoobnove kako ne bi postali Demokratska stranka, pre nego što je pala s vlasti, tako i u građansko-demokratskoj opoziciji, odnosno njenom intelektualnom delu, najavljuju da će „podstaknuti“ i izvikati nove mlade političare.

Nekog poput američke kongresmenke Aleksandrije Oktavije Kortez, koju upravo 93.godišnja preživela logorašica poziva u turu obilaska nacističkog logora Aušvic, kako bi se bolje upoznala sa istorijom sveta. Mi i prošlost i sadašnjost Evrope bliskije živimo nego članica Predstavničkog doma Kongresa SAD, čije je izborno područje Kvins i Bronks, ali uzmimo i ovo kao primer da su politički tokovi postali globalni.

I zato je pitanje u kome bi naši stvaralački intelektualci videli „našu Aleksandru“? U Jeleni Anasonović iz Zaječara, koja je formalno registrovala pokret „Jedan od pet miliona“, a prethodno bila angažovana u Levici Srbije Borka Stefanovića? Možda u Arditi Sinani sa juga Srbije, krajevima gde je najlakše upisati gimnaziju, budući da, iako toga u Beogradu nisu svesni, radničke i seljačke porodice iz unutrašnjosti odavno nisu u stanju da finansiraju univerzitetsko obrazovanje svoje dece? Ardita Sinani je 2016. izabrana za poslanicu u parlamentu Srbije, ali se povukla u korist sledećeg na listi.

Ili „naša Aleksandra“ treba da bude poreklom iz Crne Gore, kao što je Kortezova portorikanskog porekla, možda odnekud na potezu između mesta Škaljari i Kavači. I da u svoj nastup uključi i jasan stav protiv zloupotrebe i mornara iz Boke i recimo, preduzetnika iz Leskovca, u lancu šverca kokaina na veliko i pranja tako stečenog novca.

Možda „naša Aleksandra“ treba, kako misle pojedini u DS, da bude nešto slično novom gradonačelniku Istanbula, koji je uspeo da odnese pobedu nad Erdoganovom mašinerijom. Slična našem vladaru Aleksandru u osnovnim crtama, ali istovremeno i njegov potpuni antipod. Poštenija i ispravnija, u nekim crtama istovetna, ali i potpuno različita, slično kao što je to bio Vojislav Koštunica u odnosu na Slobodana Miloševića… I da je oduvek tu, ali i da se iznenada pojavi u novoj ulozi, dovoljno brzo da uspe, i sa dovoljno malo vremena da bude sprečena u tome od strane onih koji su stručni za urnisanje ljudi i u stvarnosti i u javnosti.

„Naša Aleksandra“ – prizvano i dozvano otkrovenje establišmenta, makar i njegovog intelektualnog dela, u kom god obliku da se pojavi, biće uspešna kao i Koštunica izričito u jednoj stvari. Biće siguran kišobran iza koga će se srce tog establišmenta zakloniti i nastaviti bez zastoja da kuca u ritmu svojih privilegija, svoje zone udobnosti i svoje dobiti.