Naša živa Skupština 1Foto: Radenko Topalović

Jeste da novinari ne smeju odavno da sede na galeriji i gledaju odozgo poslanike, jeste da se poslanička zakletva sada polaže i u hodniku, ali Narodna skupština je i dalje „živa“.

U njoj, i oko nje, odvija se politička borba, žustra, jaka i mrzilačka, baš onako kako u današnje vreme nalaže javna svest kojom komanduju društvene mreže.

Što je zanimljivo, živa je uprkos tome što brojni učesnici našeg javnog života redovno proglašavaju njenu smrt, jer su kobajagi razočarani time što se tu ne vode odavno, ako su uopšte i ikad, visokoparne i dubokomisaone rasprave.

Što se sočno psuje, fizički nasrće, glumata i vređa, baš po potrebama ovog vremena, koje traži od politike osećanja, osećanja i još osećanja.

Za svačiji politički ukus tu ima odgovarajućih emocija u lepim količinama.

Vladajući SNS je od prošlog robespjerovskog govora i predsedavanja filologa Vladete Jankovića uvideo svoju grešku, pa je uveo za prvog predsedavajućeg matematičara Stojana Radenovića.

A potonja javna kritka pozicionara Radenovića od strane opozicionara Vladimira Obradovića, dobro je pala u danima posle zasedanja Evropskog parlamenta u Strazburu, na dušu birača opozicije koji su tiho primećivali kako nestade Proglas i utihnuše bodrenja slavnih i ostvarenih ličnosti…

Za sve koji možda i nisu tehnički opozicioni glasači, ali im je slom Vučićevog režima u srcu, sednica EP je bila katarzični nastavak konstitutivne sednice Narodne skupštine.

Katarzu donosi ispunjenje pravde, odnosno utvrđivanje daljih preporuka za popravljanje izbornog postupka, na osnovu uočenih nepravilnosti na biračkim mestima 17. decembra, koje će, kad ih OEBS/ODIHR objavi u svom izveštaju do kraja februara, sasvim sigurno prigriliti i u budućim spisima citirati Evropska komisija.

Sve je to dokaz političkog života parlamenta, koliko god to nije onakav život, niti onakva Skupština kakvu smo zamišljali i kakvu smo hteli.

Možda takvu, u kojoj ni pozicija ni opozicija ne bi imala problem s tim da se u dnevni red stavi rasprava o tome da li su izbori 17. decemba bili zaista pošteni.

Gde bi na takvu sednicu bio pozvan i Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, kome bi bilo omogućeno kako da govori, tako i da ga poslanici pitaju, da li je i zašto organizovao dolazak birača koji su glasali više puta za Vučićevu stranku u Beogradu.

Na takvoj sednici, na kakvoj bi učestvovali kao uvaženi gosti na galeriji i evroposlanici koji su bili posmatrači na izborima, i koji su u Strazburu glasali za „Serbia elections resolution“. Možda takvu Skupštinu čijeg se parlamentarnog života, mi ne bi tako umišljeno gadili.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari