NATO i general 1Foto: Luca Marziale / Danas

Označavanje Zdravka Ponoša kao NATO generala za potrebe uništavanja njega kao kandidata u izbornoj kampanji je krajnje očekivano.

Tome može biti izložen svaki oficir Vojske Srbije koji je bez neke regionalne poternice ili haške optužnice.

Na emociji prema zapadnom vojnom savezu koji je prvi put isprobao i poveo ratna dejstva protiv Srba, jasno je da se u Srbiji mogu dobijati glasovi. Ali, mogu se i izgubiti. Prvo, zato što Ponoš izgleda, ponaša se, i govori kao idealni vojnik, a narod voli vojnike. Drugo, zato što se namesti istorijski trenutak.

Imala sam priliku recimo da slučajno prisustvujem nečemu što je nalik takvom trenutku. U jesen 2015. kao i svake godine grupa novinara država Zapadnog Balkana i Turske trebalo je da budu posebni gosti Evropske komisije u Briselu.

Trebalo je da prisustvujemo svečanom otvaranju „paketa proširenja“, izveštaja EK o napretku u evrointegracijama za svaku zemlju pojedinačno i da izvestimo svako svoju javnost o tome šta još treba da se uradi na reformskom evropskom putu.

Za Srbiju je ta 2015. bila nekakva postgodina. Prethodne decenije, vladajuća osovina Tadić-Đelić-Dinkić, ako hoćete i Đilas, preko svojih bliskih medija, povremeno je optimistično najavljivala prijem Srbije u Evropsku uniju na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata – baš 2014.

Ali, 2014. je počeo rat Rusije i Ukrajine, da bi potom usledila reka izbeglica iz Sirije i Avganistana i drugih azijskih ratnih žarišta. Svet kao da se vratio u stanje pre početka tog Velikog rata.

A dotadašnji program predstavljanja „paketa proširenja“ je na iznenađenje i same briselske birokratije jednostavno izostao. Tadašnji predsednik EK Žan Klod Junker otputovao je u Madird na skup Evropske narodne partije. Otvaranje paketa je odloženo.

Sa nama novinarima nisu znali šta da rade, sem da nam hitro prepakuju program. I tako smo umesto kod Junkera, završili na of the record brifingu kod portparola NATO DŽejmija Šeja, koji jedno sat vremena pričao o tome kako Putin bombarduje civilne ciljeve u Siriji.

Trebalo je da pitamo nešto na kraju, i ja sam pitala u čemu je razlika između toga kad NATO pogodi civilni cilj kao kolateralnu štetu, i kad to uradi Putin. Šej je vrteo glavom i uzvratio da li mislim na kolone civila na Kosovu 1999. Na te njegove reči albanski novinari napeto su me pogledali. Meni su proleteli kroz glavu ljudi koje sam lično poznavala i koji su poginuli na varvarinskom mostu. Nisam ništa rekla, ali ćutali su i novinari iz Prištine i Albanije.

Šej je usled neprijatne pauze, bio prinuđen da kaže nešto i rekao je kratku rečenicu – razlika je u tome što mi priznajemo grešku.

Napetost je splasla, brifing je završio, a dok smo se pakovali, čovek vojničkog izgleda koji je sedeo u pozadini i beležio, prišao mi je i ne predstavljajući se kratko rekao da je bio u Beogradu, da je video ruševine Generalštaba, i da je to strašno, da mu je žao i da Beograd voli.

Bilo je nekog poštovanja u njegovom glasu, na koje u Srbiji nisam bila navikla. Kao što i sada izostaje svako poštovanje protivnika u kampanji. Zaista bi trebalo bi da više uvažavamo sebe, barem onoliko koliko nas uvažavaju oni sa kojima smo ratovali. I da ne bacamo to pod noge kad su izbori, samo zato što su izbori.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari