NATO i general

Tome može biti izložen svaki oficir Vojske Srbije koji je bez neke regionalne poternice ili haške optužnice.

Na emociji prema zapadnom vojnom savezu koji je prvi put isprobao i poveo ratna dejstva protiv Srba, jasno je da se u Srbiji mogu dobijati glasovi. Ali, mogu se i izgubiti. Prvo, zato što Ponoš izgleda, ponaša se, i govori kao idealni vojnik, a narod voli vojnike. Drugo, zato što se namesti istorijski trenutak.

Imala sam priliku recimo da slučajno prisustvujem nečemu što je nalik takvom trenutku. U jesen 2015. kao i svake godine grupa novinara država Zapadnog Balkana i Turske trebalo je da budu posebni gosti Evropske komisije u Briselu.

Trebalo je da prisustvujemo svečanom otvaranju „paketa proširenja“, izveštaja EK o napretku u evrointegracijama za svaku zemlju pojedinačno i da izvestimo svako svoju javnost o tome šta još treba da se uradi na reformskom evropskom putu.

Za Srbiju je ta 2015. bila nekakva postgodina. Prethodne decenije, vladajuća osovina Tadić-Đelić-Dinkić, ako hoćete i Đilas, preko svojih bliskih medija, povremeno je optimistično najavljivala prijem Srbije u Evropsku uniju na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata – baš 2014.

Ali, 2014. je počeo rat Rusije i Ukrajine, da bi potom usledila reka izbeglica iz Sirije i Avganistana i drugih azijskih ratnih žarišta. Svet kao da se vratio u stanje pre početka tog Velikog rata.

A dotadašnji program predstavljanja „paketa proširenja“ je na iznenađenje i same briselske birokratije jednostavno izostao. Tadašnji predsednik EK Žan Klod Junker otputovao je u Madird na skup Evropske narodne partije. Otvaranje paketa je odloženo.

Sa nama novinarima nisu znali šta da rade, sem da nam hitro prepakuju program. I tako smo umesto kod Junkera, završili na of the record brifingu kod portparola NATO DŽejmija Šeja, koji jedno sat vremena pričao o tome kako Putin bombarduje civilne ciljeve u Siriji.

Trebalo je da pitamo nešto na kraju, i ja sam pitala u čemu je razlika između toga kad NATO pogodi civilni cilj kao kolateralnu štetu, i kad to uradi Putin. Šej je vrteo glavom i uzvratio da li mislim na kolone civila na Kosovu 1999. Na te njegove reči albanski novinari napeto su me pogledali. Meni su proleteli kroz glavu ljudi koje sam lično poznavala i koji su poginuli na varvarinskom mostu. Nisam ništa rekla, ali ćutali su i novinari iz Prištine i Albanije.

Šej je usled neprijatne pauze, bio prinuđen da kaže nešto i rekao je kratku rečenicu – razlika je u tome što mi priznajemo grešku.

Napetost je splasla, brifing je završio, a dok smo se pakovali, čovek vojničkog izgleda koji je sedeo u pozadini i beležio, prišao mi je i ne predstavljajući se kratko rekao da je bio u Beogradu, da je video ruševine Generalštaba, i da je to strašno, da mu je žao i da Beograd voli.

Bilo je nekog poštovanja u njegovom glasu, na koje u Srbiji nisam bila navikla. Kao što i sada izostaje svako poštovanje protivnika u kampanji. Zaista bi trebalo bi da više uvažavamo sebe, barem onoliko koliko nas uvažavaju oni sa kojima smo ratovali. I da ne bacamo to pod noge kad su izbori, samo zato što su izbori.