Nebojšina borba

Preko medija na primer, o Nebojši Stefanoviću možete steći utisak da se on grčevito bori da ostane na političkom položaju ili da dobije neki odgovarajući, na primer ambasadorski.

Uživo međutim, on odaje utisak čoveka koji se bori za život, a politička funkcija i javnost nisu cilj već više sredstvo te borbe.

Dokle god ga ima u javnosti, dokle god je na funkciji, sve dotle ima šanse i da ostane živ. Otuda toliko objava na društvenim mrežama, posebno njegovih slika sa decom. Otuda takvi i vidljivo očajnički napori da nešto odgovori na sveopšte negativno izveštavanje tabloida o sebi.

Otuda i neprekidno hvaljenje predsednika i izjave lojalnosti njemu. I čini se, možda se i priviđa naravno, otuda ta vrlo mučna sličnost u pomirenosti, uprkos svetlima javne pozornice ili baš zahvaljujući tim svetlima, ta krajnje neuporediva sličnost, reći će veći deo naše javnosti, sa Đinđićem između napada kod Arene i atentata.

U Nebojšinom slučaju to nije nekoliko sedmica, već nekoliko godina od kojih se poslednja sastoji od jasnih iako kontradiktornih pokušaja da se on slomi tako da se natera na nešto, ne možemo spolja ni naslutiti tačno na šta.

Na primer, to je pritisak prvo sa držanjem u zatvoru njegove bivše saradnice i partijske drugarice Dijane Hrkalović, pa potom potpuno obrnuto, sa njenim oslobađanjem i medijskim i političkim uzdizanjem.

Pritisak na Nebojšu je radikalniji, duži, dublji i opasniji od onog koji se pre pet godina završio potpunim povlačenjem Tomislava Nikolića, drugog sem Nebojše, najbližeg svedoka političkog uspona predsednika Srbije.

Ukoliko ti utisci o Nebojšinoj borbi i psihičkom stanju nisu pogrešni, nemoguće je ne pitati se, prvo šta to on kao bivši ministar policije tačno zna, a drugo zašto on, kao sadašnji ministar odbrane, nije smeo ili mogao da se bori na otvoreniji način.

Upravo Nebojša je bio uz predsednika Srbije kada je ovaj prikazao svoj legitimitet posle reizbora. Prva predsednikova aktivnost bila je prisustvo vojnoj vežbi prve subote posle izbornog dana 3. aprila, u Nebojšinom i prisustvu vojnog vrha i vojnih atašea.

Na jeziku moći i politike koji svako razume, to je bio pun izraz lojalnosti oružanih snaga predsedniku i jasna potvrda njegovog unutrašnjeg i spoljnjeg legitimiteta.

Da li je Nebojša mogao da izostane? Izgleda da nije, jer Nebojša, uopšte ne izgleda kao čovek koji ima bilo čiju podršku, makar na nivou osnovne ljudskosti.

Posebno je nema kada je reč o nekakvoj srpskoj opoziciji, niti kao da zaista ima podršku Zapada (još jedna sličnost sa Đinđićem), ili makar zapadnih krugova, kao što tvrde svi analitičari javnih zbivanja.

Nebojša je potpuno usamljen i iz srpskog društva izdvojen čovek, i ako je to zaista tako kako izgleda, od toga šta će on da uradi, i šta će njemu da urade, može da zavisi ishod zgusnutog trenutka naše istorije. Zgusnut, jer može doći do promene glavnog toka stvarnosti, koju ipak vidimo, čak i kad je ne vidimo.