Nek izvine svekrva

Neizvesnost proizilazi iz prostog razloga što im nikako ne bi bilo prvi put, i to ne samo zato što je premijerka Brnabić već jednom pre nekoliko meseci ritualno, ali ne i stvarno, podnela ostavku na običnoj konferenciji za novinare.

I dok posmatrači scene računaju koliki je broj gradonačelnika koji su sada dali ostavke, da li 34, ili više od 60, kako će dalje da se sprovede samoraspuštanje lokalnih skupština, dotle sve to zaista ne mora da znači i stvarne izbore.

Vučić možda igra stari radikalski ples, izveden i 1999. kada su radikalski ministri predvođeni potpredsednikom Vlade Šešeljem pretili da će dati ostavke ako Srbija sklopi (Kumanovski) mir sa NATO.

Onda su kobojagi dali ostavke koje im premijer Marjanović i Skupština nisu prihvatili.

Ovo sad sa izborima može biti čisto radi namernog sejanje haosa u opoziciji, koja je i inače stalno na ivici histerije, tako da izazivanje panike ne predstavlja iole zahtevnu hibridnu operaciju.

Ta opoziciona histerija u potpunom je neskladu i sukobu sa energijom i emocijom glavnine glasača, koji bi trebalo da su njeni, a to su mladi.

Barem se meni tako čini, jer negde uoči korone, kada su stasale generacije dece 21. veka, na tim tim njihovim slavljima rođendanskim i drugim, zapljusnulo me nešto novo.

A to je osećanje čiste radosti, osećanje zore novog veka, jedne energije kakvu ja nemam iz svoje mladosti.

Ova sadašnja omladina, ubeđena sam, ume da se istinski i iskonski raduje, onako kako mi mladi iz druge polovine 20. veka nikad nismo. Mi smo se rodili stari, uvek kukavni, uvek sa nekim mrakom i ništavilom.

O tome svedoče i kulturna ostvarenja koja su sada popularna širom bivšeg jugoslovenskog prostora, to je sve nekakva melahnolija i depresija, sve neka neuspešna borba protiv toga.

Nek izvine svekrva Lepa Brena, ali nikad takve radosti nije bilo na njenim davnim koncertima, kao sada u Areni, kada je pevala njena snaha Aleksandra Prijović.

Nek izvine nevladin sektor, ali nikad takvog radovanja nije bilo u bivšoj državi, kao letos kada su u Beogradu sa takmičenja, dočekani naši sportisti.

Tu emociju čiste radosti mladog novog veka, makar i u svom crkveno-patriotskom izvođenju, hvata i ritam među decom toliko pevane Daničine pesme „Veseli se srpski rode“,

Istorijska je misija sadašnje Srbije da tu energiju radosti, kao da nas je Bog ne samo pogledao, nego se i osmehnuo, po svaku cenu brani, čuva, i prepusti joj se, odnosno u slučaju opozicije – okrene se samo ka njoj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.