Nelojalan

Ili ste krupan igrač, ili običan podržavalac, sredine nema. U oba slučaja lojalnost predsedniku stranke mora biti krajnja.

To znači neupitna i bez ostatka.

Ukoliko se lojalnost napušta takođe se to čini na krajnji i apsolutni način – jednim jedinim cezarovskim zarivanjem noža u leđa. To znači i potpuno preuzimanje rizika da će nož skliznuti o tajni i neprimetni dotle oklop, te da će uslediti ponižavajuća i brutalna odmazda.

A sve to znači da nema davanja sebi oduška u kafanskim razgovorima, nema nikad opuštanja i pouzdanja da taj ko sedi za istim stolom, koliko god važan i slatkorečiv bio, nije možda uključio snimanje na telefonu.

Ili ga nije bilo briga da se osvrne iza sebe i utvrdi da li je neko to učinio za stolom pored.

Prošlo vreme su i plejada proevropskih demokrata: Balša Božović, Aleksandra Jerkov, Marko Đurišić, Gordana Čomić, Bojan Đurić, Ivan Andrić, Dragan Šutanovac, Goran Ješić, Čedomir Jovanović, Nenad Čanak, Bojan Pajtić…

Pojedini od njih će ostati u javnoj orbiti, ali ne pod njihovim, nego pod napred opisanim uslovima, čija je suština da će oni biti „trošeni“.

Slika vrlo brzog „trošenja“ je pokušaj poznatog glumca Sergeja Trifunovića da postane poslanik na izborima 2020. koji će neslavan nastavak imati na sednici PSG 5. septembra.

Tada će se „slobodni građani“ izjašnjavati da li ostaju lojalni Trifunoviću kao predsedniku ili traže novog.

Zašto je srpska politika postala tako isključujuća, sem za najjače i najmoćnije?

Na to nam odgovor daje Karl Marks koga Britanci nazivaju najboljim novinarom 19. veka. Marks je rekao – zato što su takvi postali ekonomski odnosi.

Pogledajte pažljivije Vučića.

Kako se on obraća građanima Srbije, a često se obraća?

Kao nedoraslim i nezrelim osobama kojima čita bajke, reći će liberalna javnost, što zvuči bistro i oštro. Ali nije suštinski tačno.

Vučić se građanima obraća kao deoničarima Srbije. Nastupa kao glavni top menadžer, sam vrh poslovodstva, jednog poslovnog projekta „Srbija“.

Sve bajkovite stvari su deo priče koju deoničari, oni koji imaju mali udeo u tom projektu, ali ga ipak imaju, žele da čuju.

Oni žele samo dobre vesti o finansijskom stanju (političkoj situaciji). I stvarno ih zanima samo „oplodnja“ deonica – stalni rast vrednosti preduzeća.

Jer, to znači više kupovine, više lepih stvari, više ispunjenih želja i novih uživanja, više svega onoga zbog čega je kapitalizam tako neodoljiv.

Kapitalizam je postao neodoljiv u Srbiji, istorijski komunističkoj zemlji, jednako kao u najkapitalitičkijoj zemlji na svetu – Americi.

Tamo upravo izlazi još jedna negativna knjiga o njihovom predsedniku i glavnom kapitalisti Trampu pod naslovom „Nelojalan“.

Koliko je u Srbiji objavljeno knjiga o Vučiću i njegovoj vladavini, ne računajući šale, političke parole i „andergraund izdanja“ Predraga Popovića, Vučićevog nekadašnjeg druga?

Da li zato što je glupo pisati u vreme kada svi pišu o svemu na Internetu, ili zato što oni koji znaju sve o tome kako i šta novine u Srbiji treba da pišu, mrzi da se pisanjem smaraju?

Ili zato što im nedostaje sposobnosti i da budu lojalni i da budu nelojalni, gajeći uzaludnu ciničnu nadu da postoji sredina, samo ako se dobro dogovore.