Nepoštovanje

Našoj publici, kao primer neomiljenog koga Navaljni pominje može biti zanimljiv Rogozin, koga izgleda u Rusiji vole kao Vulina u Srbiji. Kada je pomenuti ruski zvaničnik u januaru 2016. boravio u višednevnoj poseti Beogradu, gde mu je domaćin bio Dačić, na ruskim portalima bilo je i veselih komentara da će ako Rogozin ostane još jedan dan, Srbi sigurno zatražiti prijem u NATO.

Sada, mi nemamo opozicionara koji redovno vodi politički blog i koji bi došao do zaključka da sve i da Vučić kandiduje Nikolu Selakovića ili Nebojšu Stefanovića na kakvim god izborima, i oni bi pobedili. Ali, zato mi uživo imamo proveru kako neomiljenost ni u Srbiji ništa ne znači – da li neko misli da će izuzetno nepopularni gradonačelnik Beograda Siniša Mali ostati bez jake političke funkcije nakon što se 9. maja formira novi gradski parlament? Kolike su kvote u kladionicama da će Mali ili ostati gradonačelnik, ili dobiti neku ministarsku funkciju u Vladi Ane Brnabić?

Kako se dolazi u tu fazu da je javno mnjenje u politici postalo nebitno, komplikovano je pitanje, ali postoji jednostavan utisak – mi smo na Vučića pristali, voljno ili nevoljno. S tim što poneki, naročito oni koji bi trebalo da su Vučićevi politički protivnici i da grade opoziciju, ispoljavaju taj pristanak na jedan bizaran način. A to je da nastupaju prema javnom mnjenju ništa manje siledžijski nego Vučić, s tim što oni silu nemaju, pa više deluju kao imitatori umesto kao političari drugačijeg kova od naprednjaka. A to je da su uvek spremni da medije označe kao tabloidne, a da novinarima kažu da su nemoralni, potplaćeni i da ustvari rade i pišu za Vučićevu vlast.

Tu pojedinačni slučajevi nisu važni, važan je odnos nepoštovanja prema javnoj sferi. To je odnos koji priznaje da javne sfere ustvari i nema sem one koje kontroliše Vučić, a u drugoj instanci to znači da nema ni političke priče, opet, sem one koju kontroliše Vučić. Taj odnos nepoštovanja potpuno se proširio tako da se sada više i nikoga ne tiče toliko gde će se naći Mali, a gde Zorana Mihajlović ili Irena Vujović, osim na nivou trača kojim se najšira publika naslađuje. Nivo dakle, ko je pukao kod velikog šefa, a ko je u uzlaznoj putanji, ko se sa kim posvađao i čija sujeta u vladi ima da dovede do reorganizacije resora. I ako nama naša javnost nije bitna, ako nam svi novinari samo pišu lažne vesti, ako sve ima mračnu i koruptivnu i pri tome i duboko ličnu pozadinu, e pa onda jedino vlast ima smisla, zar ne? Koliko god mračna, koruptivna i lična bila. I onda eksere u kovčeg tog stanja zakucaju rezultati istraživanja javnog mnjenja po kojima u Srbiji trenutno samo dve stranke postoje u biračkom telu. I to obe beskrajno vladajuće – SNS i socijalisti na ivici cenzusa. Beskraj, na koji smo, ipak mi pristali.