Neprijateljska arhitektura

Ne, nije bio vidovit, niti je predvideo nesreću, niti je ponudio neku alegoriju u duhu Milorada Pavića.

Naprotiv, bio je u osnovnoj misli blag, čak bezazlen, opisivao je kako novi pravac u arhitekturi sledi odnos moći u svetu.

U toj „neprijateljskoj arhitekturi“ više nema mesta za beskućnike, iz javnih prostora se uklanjaju klupe na kojima bi oni mogli da spavaju, napisao je, dodavši i kako je jednom prespavao na stanici u Novom Sadu.

Ukratko, u svetu čija moć izvire iz novca, nema mesta za one nad kojima ta moć „ne vrši žetvu“, odnosno ne koristi ljudsku energiju (snagu, pamet) za sticanje profita i ekstraprofita. A takvi su beskućnici.

U ovakvom svetu svi možemo postati beskućnici, najzad, zaključuje pisac, što je i naslov teksta.

Sličnu misao je u prvom trenutku šoka imala većina ljudi u Srbiji. Bilo ko od nas samih ili naših bližnjih mogao je biti tog petka u podne u Novom Sadu na Železničkoj stanici, pokošen tonama betona.

Neprijateljska arhitektura je postala ubilačka, ali naravno, ne ona sama, već njen tvorac, a to je naša tajkunska vladajuća klasa.

Ista ona koja vrišti do neba da je opozicija tajkunska, to je uobičajen i jeftin način na koji se krivci brane od krivice.

Našoj tajkunskoj vladajućoj klasi novac je jedina svetinja, sve ostalo čime nas emotivno ucenjuju su gole laži.

Lažu da su državnici, lažu da im je stalo do Srbije, lažu da imaju odgovornost pred narodom, kao što lažu i da se litijum neće dobijati prljanjem naših voda…

Svi smo mi na putu da budemo beskućnici u sopstvenoj zemlji, izbačeni na ulicu istorije, i moguće, zatrpani njihovim naglim padom, političkim i ekonomskim.

Pre ili kasnije političko-istorijska konstrukcija neće izdržati silu izvrtanja stvarnosti.

Neki pokušavaju da težište tog izvrtanja nađu u 90-tim, tvrdeći da možemo da se učvrstimo ako osvestimo šta nam se desilo tih godina kada se ta tajkunska klasa uzdigla.

Ali očito je da nismo osvestili ni dvehiljadite, niti nameravamo, pogledajte samo prikaz likova u TV seriji „Sablja“.

Ne bi živeli ono što sad živimo da su te ličnosti, osim ubijenog Đinđića, zaista bile dovoljno poštene da razreše zločine, ratne, koruptivne i kriminalne. Da je to taj scenario, mi sad ne bi imali ovaj Vučićev režim, taj kartel svih kartela od 90-tih naovamo.

Oni su samo dobro shvatili jedno – posle svake ratne pogibelji, ljudi žele mir i pravdu, i ispružili su u to ime zavese, kao što ograde gradilišta pokrivaju oslikane zavese.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.