Neutralna Srbija

Da li je i dalje održiva, ili će se slomiti već koliko do leta, kada će nas snaći ko zna kakva sudbina.

Sva predviđanja ishoda rata Rusije i Ukrajine se slažu u jednom – svet će se preobraziti u još opasnije mesto, a i dosad se klatio na ivici propasti.

Rusija je držeći Evropu u naručju zakoračila u ambis, i nije teško uočiti sled koraka kako je do toga došlo. Niti porediti 1917. kada je Lenjin izveo revoluciju sa idejom novog društva, sa sadašnjim idejama ruskog establišmenta da opet grade novi svet. I da je to svet Istoka, savez Sibira sa Kinom.

A da prema Zapadu, tačnije ostrvskim silama, Americi i Britaniji, mogu da se postave jedino kao oklopljena i atomski naoružana tvrđava.

Šta je po nas povoljno? Upravo to što smo najviše kritikovali, a to je da se Vučić, kao i njegovo blisko okruženje, rukovodi jedino svojim interesom, koji odlično razume i prepoznaje.

Vučićev interes nije da završi kao Milošević, već kao i srpski establišment, da ostane u dobrim odnosima kako bi sačuvao svoje dosadašnje projekte, kao što je na primer Beograd na vodi.

Vučićev lični interes nije otvoreni sukob ni sa jednom stranom, i to je ono što Srbiji može dati početno vreme dok se situacija ne rasplete. Nema u tome ničeg kukavičkog, niti pogrešnog, iz više razloga.

Prvo, ako je neko dao vremena svetu da vidi budućnost, onda je to ono što se dešavalo Srbiji tokom jugoslovenskih ratova 90-ih.

Drugo, ako neko u Evropi zna šta su posledice bratoubilačkih ratova, onda zna Srbija. Vodila ih je više u 20. veku i ni iz jednog nije izašla kao pobednik.

Bez obzira na stanje bojnog polja, uvek je pobednik bila treća strana.

Treće, srpska trauma je takva da ima empatiju za sve strane u aktuelnom sukobu. Bombardovani smo kao Ukrajinci, bili smo pod sankcijama kao Rusi, i bespomoćni smo politički upravo kao kontinentalni Evropljani bez Angele Markel.

Četvrto, proživeli smo ne samo stvarne, nego i moderne medijske ratove. Mnogo smo raspravljali i preispitivali se godinama posle, da li bi onakvi satanistički pokolji bespomoćnih ljudi 90-ih, mogli da izbiju, u drugačijim medijskim uslovima – da je bilo Interneta i društvenih mreža.

Da su internet i društvene mreže, dostupnost njihovog sadržaja, samo 10-15 godina ranije stigli u svet, mogli smo da traume 90-ih izbegnemo ili ublažimo.

Da je tehnologija mogla da nas učini boljima i da bi antiratne objave na probudile svest i savest ljudi, tako da zbace ratujuće režime.

Sada svakako imamo priliku da se uverimo u suprotno – da tehnologija sama po sebi ne donosi ljudskost, nego je i oduzima ukoliko ljudi nemaju svest o tome kako se i u kom cilju koristi.

Sve to će nam biti životno važno u nastupajućim mesecima, kad imamo i naše državne izbore, i kada možemo biti stavljeni pred spoljašnje neočekivane izbore, na primer da li bismo podržali hitno učlanjenje Ukrajine u EU. Uvek je bolje da na tako nešto odgovorimo sa „da“, nego da srljamo u ponavljanje istorijskog „njet“.