Nije lako biti glasač

Nije prijatno donositi bilo kakvu odluku, koja ima veze sa tom vladajućom klasom, pa ni glasačku.

Čak i ako se uzme da taj usamljeni glas suštinski nema uticaja na to kako oni vladaju srpskim društvom. I da će svakako nastaviti da vladaju još okrutnije, samo je pitanje koliko prikriveno.

A i ne može se skroz prikriti taj način vladanja koji je politička klasa uspostavila. Na vrhu je mala grupa ljudi koja upražnjava moć, grabi nemerljivo bogatstvo i stalno se u tome nezasito međusobno nadmeće.

Drugu, nešto širu grupu uzdigla je kao svoje sluge, odnosno saradnike i saveznike, u zaštiti te moći i bogatstva.

Treću grupu čini ogromna većina radnog naroda, kome je namenjeno da ćuti, trpi i radi, pod uslovima koji su sve neizdrživiji i neljudskiji.

Prva i druga grupa priznaju i prihvataju samo naređenje i izvršenje i pokoravanje kao društveni odnos. Oni odavno nisu u stanju da sagledaju stvarnost, njima je ljudski rad i radom određeno postojanje strano. Oni u svemu i iza svega vide igru moći.

U stanju su samo da shvate usku liniju komandovanja – da je moćan naredio i da je podređeni izvršio. Nisu u stanju pak, sami ni običnu stvar da izvedu, iako su im usta puna velikih priča i zvečećih reči.

Da im date pare da ode u pekaru i da kupe dve kifle, budite sigurni da ni to ne bi umeli da reše. Ne bi našli pekaru, izgubili bi pare, umesto kifle, kupili bi zemičke. I još bi do neba vriskali da je sve to neka udbaška zavera protiv njih, da ta pekara nikad i nije bila tu, da im pare nisu ispale iz džepa, nego volšebno nestale, da zemičke nisu okrugle…

NJima je narod tup i nemoralan. To što ste odneli flašu rakije lekaru koji vas je operisao kao u klinici u Hjustonu, ili buket cveća nastavnici zato što vam je naučila dete matematiku bolje nego u nekoj prestižnoj engleskoj školi, uzimaju kao potvrdu iskonske pokvarenosti.

Vele da pripadate lenjom narodu koji je izvorno koruptivan, iako je korupcija došla sa stranim osvajačima i njihovim nagonom da domaće stanovništvo cede i zlorabe.

Ali, ono što je na strani glasača, a od čega politička klasa duboko strepi iako to vešto krije, jeste to što, za razliku od njih, umete da nađete rešenje, ako hoćete i ako vam je potrebno. Da i sa te dve kifle nahranite i svoju i komšijsku decu kad banu gladni (tako što ih udrobite u mleko).

A i glasanje je nešto što se može rešiti. Rešenje možete biti i to što se glasa samo za predsednika, jer se politička klasa uvek izbezumi kada se menja predsednik.

Glasanje se može rešiti i tako što se nećete odreći prava da na njega izađete, jer su se za to pravo prošle generacije muškaraca i žena teško izborile. Posebno žena, čiji je glas sudbina društva.

Jer, ni ovaj rat na istoku Evrope nije unapred izgubljen zbog moći Zapada, već je proigran (slovenska reč za poraz) početkom 90-ih kada su i u svakoj našoj zabiti ruske, ukrajinske, moldavske… devojke bile „izvezene“ radnice bordela.