Nije početak kraja

To jest, tu će dužinu određivati sve složenije spoljne okolnosti, i to sve više, a sve manje ljudi koji žive u Srbiji i pod Vučićevom vlašću.

Ceo smisao izbora koje je, možemo da zamislimo u mašti, organizovao jedinstven centralni izborni štab, u kome su i RIK i gradske izborne komisije, sudovi, ali i svi opozicionari, jeste da se pogled spolja na Vučićevu autokratiju ublaži.

Da se ta vladavina učini što više nalik zapadnim uređenjima, što znači da postoji nekakva tesna većina, da postoji opipljiva nada da neka opozicija može da preuzme neku vlast, a i da je tu neki preteći ali prihvatljiv vrednosni neprijatelj, rastuća desnica.

Vučiću je važno da ga na Zapadu ne gledaju kao previše sličnog Putinu i kao previše sličnog Lukašenku, već kao nekog ko ima otklon od njih, i može po potrebi da ga ima još više. Kao i Đukanović pokazuje stalnu spremnost da menja paradigmu, ali naravno, pod određenim uslovima, i uz određenu uzajamnost. Pokazuje i da ima verne birače koji će to da slede.

Promena paradigme odavno nije samo Kosovo, niti je samo Rusija, promena može biti i mala, ali i najšire moguće shvaćena.

Za razliku od Vučića, koji tu volju da menja paradigmu ne da ne krije, nego je ističe, doduše uz more isticanja svačeg drugog, od toga koliko sati nije spavao, do toga koliko puta je drmao kvaku na vratima kabineta, liberalna javnost i njena elita po pravilu ustuknu pred promenom.

Kao da ih sama mogućnost promene paradigme automatski učini razočaranim i ljutim, skoro depresivnim i sklonim prekim činovima.

Očitije je na jednostavnom primeru. Početkom dvehiljaditih u radijskim emisijama na glavnoj građanskoj platformi, euforično su sipane tvrdnje kako bi sve bilo drugačije u Srbiji i sa svakim od nas, samo da je knez Lazar bio dovoljno mudar i hrabar da promeni paradigmu, i da je umesto da se bije za carstvo nebesko popio kafu sa sultanom Muratom. Istorija doduše svedoči da bi to ispijanje kafe izgledalo tako što bi knez klečao pred sultanom sa zlatom za namet, devojkama za harem, mladićima za askere, uz mogući dogovor oko kvote za dečake za janjičare. Ali, zanemarimo daleku prošlost.

Kada je međutim Tadić pokušao da promeni paradigmu i da najavi veliku koaliciju DS i SNS, rešavajući se manjih i težih koalicionih partnera, na primer Dačića, došlo je do sveopšte provale razočarenja. Tadić je nazivan raketom bez navođenja za koju ne znate gde će da eksplodira i nije mu pomagalo ni to što je tvrdio da je sve upereno protiv Šešeljevih radikala i da je on još onaj fensi čovek koga svi vole.

Slično raspoloženje je i sada – jedna sitna promenica paradigme – da predstavnik najjače opozicione koalicije ode kod autokrate Vučića na razgovor, izaziva ogroman otpor u delu liberalne javnosti, kao da je njoj više stalo da se zadrži dosadašnje stanje uzajamnog verbalnog rata između SNS i SSP, nego što je i samim naprednjacima.