Njihova lična stvar

Deluju li vam bolje, ljudskije, naivnije?

Iskrenije, poštenije, rasterećenije?

Neiskvareno?

Deluje li vam da gledaju sa jakom verom u budućnost u nas kojih ih sada kroz te snimke vidimo u prošlosti?

Meni da.

Ne znam zbog čega su toliko drugačiji, mi sigurno živimo bolje, imamo tehnologiju o kojoj su oni samo mogli da maštaju. Umesto te nade iz njihovog sveta, u našem sadašnjem caruje beznadežnost.

A sa njom idu i očaj i svakakva nepočinstva.

Pogledajmo taj snimak iz Niša – Dragan Bjelogrlić dolazi i udara u glavu Predraga Antonijevića.

Uspešni i poznati čovek, filmska zvezda, postupa kao poslednji očajnik, udarajući nekog starijeg koji ne očekuje napad.

I povređeni, takođe uspešni i poznati čovek, odmah poput poslednjeg očajnika, nastupa u javnosti ubirući mračnu slavu koju donosi pozicija žrtve.

Nije to njihova lična stvar, baš kao što nije njegov lični stav izjava sociologa Jove Bakića „jurićemo vas po ulicama“.

I kao što nije ni njihova lična stvar, kako ponavlja ministar odbrane Nebojša Stefanović, njegov odnos sa predsednikom države.

Stranka ga smeni, stranačke kolege ga javno prozivaju, mediji ga dovedu u vezu sa organizovanim kriminalom, a ministar odbrane i bivši ministar policije, jedino ponavlja da je njegov odnos sa Vučićem samo njegov i ničiji više.

Kako može da bude samo njihov?

Svako od pomenutih raspolaže određenom količinom društvene moći – političke, obaveštajne, intelektualne, kulturne – i kada je troši na svoj lični očaj, troši i sve nas.

Drži nas u stanju nezavršenog obračuna, stanju u kome se čeka kada će ko da pukne i izgubi živce, fizički nasrne na nekog.

Pri čemu se je li, zna kome to nikada ne može da se desi, osim naravno onako malo u obraćanju novinarima da se razjari, ali ništa fizički, ništa lično.

Stanju bez nade da će se razrešiti u dogledno vreme, možda sve dok nas ne budu gledali kroz dokumentarce novi ljudi za 50 godina.

Pogledajmo uostalom cvet naše politikološke nauke ubi se dokazujući da je prva šansa da Vučić izgubi izbore 2027.

Na zadovoljstvo svih onih, sa kojima je takođe kao i sa Stefanovićem, predsednik u ličnim odnosima, i koji „znaju“ da će Vučić možda biti smenjiv tek 2030. Ako i tada.

Predsednički izbori su za šest meseci, a nema šanse da ih neko ko je na vlasti kao Vučić već deset godina, izgubi? Ne treba ni pokušavati je li, opozicija loša i bez kapaciteta, međunarodni faktor nezainteresovan, vladajući režim hibridan, zajahao temu ekonomskog napretka sa koje ne silazi.

Jedina mogućnost je da se pozove neka javna ličnost da nešto proba kao Vučićev protivkandidat, eto sada Dragan Bjelogrlić ne bi mogao, namestio se skandal, ali možda bi neki sportista uspeo da dobaci neki izborni rezultat, makar da nastupa protiv Vučićeve uzdanice Šapića. Ipak, mora se otvoreno reći, nikada nije beznadežno, pa nije ni sada. Sada nama zapravo Vučić odgovara i to što se davimo u očaju, to je naš očaj, naš i ničiji više, zato ga i čuvamo.