Njihova lična stvar

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Eh, ta stara dobra vremena, za nas koji smo ostali da ih svedocimo, kao davno prohujala, slabo ko i pamti. A kako mozemo ocekivati da pamte, novonastale generacije, odgajane na savremenim sokocalima, uz obilato laziranje zivota, a opet virtuelnog, za nih jedino, kao stvarnog.
   Ona, nase generacije vremena, bila su puna elana, zadovoljstva i nekog neobjasnjivog nadahnuca u ocekivanju, ne neke daleke buducnosti, vec sutrasnjeg ili najvise za nedelju dana, zivljenja punim plucima, bez obzira sto smo oskudevali u puno koje cemu, ali smo bili zadovoljni onim sto imamo i sto mozemo, i to sto imamo, da podelimo sa bratom, drugom, komsijom, ili pesakom namernikom, jer se onda vise pesacilo nego sto se biciklom vozilo. O autima da i ne govorimo.
   Radilo se, sticalo – na tenane, i bez zurbe. Imalo se za sve vremena.
   Davno je receno da fizicki rad oslobadja coveka. Bolje je, po nekad, uposliti ruke nego glavu, jer dokonom coveku svasta pada na pamet.
   Dolaskom laksih poslova, bez fizickog zamaranja, umesto hodanja voznja automobilima, umesto setnje u prirodi buljimo u savremena sokocala i pratimo pokretne slike koje je neko snimio da bi smo, uz razno – razne grickalice, na meku duseku, divili se prirodnim lepotama. I to sve ostaje zabelezeno u nasim vijugama samo onoliko koliko traje ta ugodnost ili dok ne promenimo kanal.
   Kazu, kad ne znas sta da trazis, neces ni naci.
   A u borbi srca i duse telo ispasta.
   Toliko smo postali indolentni na sva desavanja da smo postali lak plen onima koji su shvatili na koji najlaksi nacin mogu da nam zagospodare, a da mi to i ne osetimo.
   Sve se ponavlja, pa tako i istorija – kako volim da kazem – nas HUMANOIDA. Nasi dedovi su uvek govorili, kad bi se nesto novo pojavilo, da je bio prvi rim, i da je ovo nastanak poslednjeg. Naravno, pod recju rim, podrazumevali su sve ono sto nije moralno i sto odudara od normalnog ponasanja ljudi, jer su culi da je u nekom Rimu bilo ne zapamcenih razvrata, njima nezamisliva i ne pojmljiva.
   Sreca je njihova da nisu doziveli ova vremena, jer bi, cini mi se presvisli od tuge, u sta se ljudski rod pretvorio.
   A onda se govorilo – sada to ne vazi, ni u kom slucaju: Da obraz ne gori od sunca, vec od postenih ljudi.
   Neko mudar je jednom rekao da su najtezi oni gresi koje sami sebi ne mozemo da oprostimo. Ali i, ciji gresi toga i kajanje.
   Bilo je, i bice, da je covek coveku vuk, copor ima samo jednog vodju, najjaceg muzjaka. A za korpulentnog, snaznog i prevejanog coveka bi se moglo reci, da ima konstituciju medveda, snagu vola – narav lisice.
   Sve ovo sto moja malenkost istolkova, ostaje na odgovornog, iz „Danas“-a, da li mu je po volji da trukuje ili samo procita, pa zabasuri, kao sto to radi, tamo neki „Tviter“ ili neko slican njemu.

2. Bjelogrlić, 10.10.1963.
   Antonijević, 7.2.1959.
   Nije baš neki „stariji čovek“.