Nova građanska osećajnost iliti ko na temu o premeštanju spomenika u Prištini od desničara poslednji stiže

Više je nego očigledno da živimo u dobu kada politikom ne upravlja razum, nego emocije, i to one koje se putem društvenih mreža lako šire, i veštački i organski.

Uzmimo nesretni primer premeštanja nadgrobne ploče srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata, na pravoslavnom groblju u Prištini.

Sa racionalnog stanovišta, taj je događaj predstavljao savršen povod da učesnici srpskih izbora sa desnice, dobiju „gorivo“ za svoju kampanju.

Ali, nisu se oglasili, ni u prvom trenutku, ni nešto kasnije. Francuski đak Miloš Jovanović, inače vodi krajnje urbanu kampanju za Beograd, koja vrlo liči na Vučićevu iz 2008.

Nema identitetskih obeležja desnice, samo igrališta, baloni, obična muzika, sve je to Vučić imao na sličan način i onda protiv Dragana Đilasa.

Milica Zavetnica i Boško Dveri, tri dana posle događaja u Prištini, „pravili su se mrtvi“, iako stalno šalju opširna saopštenja, čak su držali pres konferenciju o sebi kao o žrtvama režimskih medija.

Najzad su ipak, kada je stvar bila rešena, reda radi održali okupljanje ispred francuske ambasade u Beogradu.

A onaj ko se prvi oglasio, ko je prvi junački iskoračio, još iste večeri posle saopštenja iz Ambasade, je Tanja Lazarević. U otvorenom pismu pomenula je i da bi mogla da vrati visoki francuski orden kojim je odlikovana.

Ona, Tanja iz portala Kossev, kojoj sve mnogo više u životu zavisi od tog Zapada, nego srpskim političarima sa desnice, ona Tanja, koja je prva i postavila Vučiću pitanja na konferenciji za štampu posle ubistva Olivera Ivanovića.

I tek kada je svojim osećajem otpora i povređenog ponosa Tanja istupila, zakotrljala se velika emotivna grudva prvo na društvenim mrežama, pa potom u javnosti, gde su je podržali i sa leva i sa desna, sve dok nije iz Ambasade rečeno da će nadgorbna ploča biti vraćena.

Da ne bude da je samo srpska opoziciona desnica ćutala ili ćutala kada je bilo najvažnije, ćutao je i socijalista, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.

A nama je preko potrebna baš takva građanska osećajnost, nesebična, ona koja ne robuje ni Prvoj ni Drugoj Srbiji, i koja ne navija za to da se međusobno pokoljemo, kako bi poslenici Prve ili Druge dokazali sebi da su moralno ispravni.

Hrabra i jaka, koja neće dozvoliti da trojica ustaša odvedu 28 srpskih seljaka mirno na pogubljenje, u nizu pogubljenja ogromnih razmera, a ni neku novu Srebrenicu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.</strong>