Od Đinđića do Đilasa

A to je otvorena želja najuticajnijeg dela javnosti da se pokaže pametnijim i moralnijim u obračunu, ne sa najjačim na vlasti, onda Miloševićem, sada Vučićem, nego sa onim ko se doživljava kao najinteligentniji u opoziciji.

Đilasu se sada kao i Đinđiću nekad predočava, da su ga prozreli i da će ga raskrinkati do sitnih froncli. Da je, kako to piše Politika, Đilasova priča holivudski sladunjava, isto kao nekad što su se na stranicama ovog lista, bavili Đinđićevim vlasničkim akcijama u kompaniji Koka Kola. Isto se tako, sa nasladom sada ističe kako je Đilas bio omladinac protiv Miloševića, dok se nije obogatio, dok naslađivanje izostaje ako se piše o Miloševićevim omladincima, sada i te kako bogatim. Jer, njima se eto omaklo, a Đilas, je kao i Đinđić je li, sklapao ugovore sa đavolom lično.

Utisak koji se u javnom prostoru proizvodi je i onda i sada prost – a to je da će oni koji imaju, uvek međusobno zaštiti jedni druge, a Đilas je taj koji ima. Zato se to, kao i u slučaju Đinđića, ima ponavljati medijski besomučno. To je vrlo podla sumnja koja se smišljeno usađuje u javni prostor – unapred i uprkos činjenicama. Sumnja u Đilasovu političku iskrenost, kao nekad u Đinđićevu, je unapred zadana, kao pitanje pristojnosti i građanske orijentacije. I dalje se veštački razrađuje lažnim pitanjima. Uzalud je Đinđić ponavljao da na lažna pitanja nema tačnih odgovora.

Primer, je recimo pitanje, zašto Đilasu nije u programu ustavotvorna skupština, koja će doneti novi ustav i promeniti Srbiju iz korena. Ta vam je ideja na nivou kao da hoćete da u sadašnje kuhinje uvedete spremanje kačamaka, ali tako da se razvali zid i napravi pravo ognjište na drva, sa kotlićem iznad vatre, da bi ukus bio pravi. Uzgred, i jedan Boško Obradović ne bi sigurno imao ništa protiv mikrotalasne rerne pod uslovom da kačamak nije od GMO kukuruza. Ustav, uopšte uzev nije tekst koji će genijalni pisci da napišu pa narod da nagrne da kupuje kao Hari Potera.

Ustav je izraz postignute saglasnosti sukobljenih grupa, političkih, klasnih, ili već zavisno od vremena. Ali, kakvu novu saglasnost sem one oko podele vlasti 2006. oko koje su se natezali Koštunica i Tadić, sada možete da postignete u Srbiji? U kojoj je 80 odsto ljudi pod stalnom neizvesnošću pada u teško siromaštvo, 15 odsto ljudi je srednja i viša klasa, ali takođe pred stalnim padom u onih 80 odsto, i sa oko pet odsto bogatih i vrlo bogatih koji žele da budu još bogatiji? Za najuticajniji deo javnosti koji je u onih 15 odsto dobrostojećih, najbolje je ne dirati ništa, ali tako da se to pravda samozaljubljenom težnjom da se revolucionarno promeni sve. Iz tog ugla to bi bio potpuno okej stav, da se ne nameće i svima kao istina koja je samo jedna. Jer, za onu ogromnu većinu nije svejedno da li su sirotinja Đilasovog levog stanovišta – pristojno zakrpljena i sa obaveznim školovanjem dece, ili Vučićeva favela dualnog (ne)obrazovanja gde se “ubija” za deset evra.