Od vodenog do zvučnog topa

Tu je istoriju sada koliko ponovio toliko i zauvek potisnuo zvučni top, za koji se još sa sigurnošću ne zna da li je, i kako, upotrebljen protiv demonstranata 15. marta 2025. Odsustvo izvesnosti je potpuno u skladu sa ovim vremenom postistine, u kome se ljudi porobljavaju tako što im se stalno daje još i još i još onoga u šta unapred veruju.

Tako, lično mogu da izmaštam kako večno mladi u svojoj glavi julovci i kumovi Željko Mitrović i Aleksandar Vulin, sa krova teatra “Odeon”, dok se dole odvijaju probe za predstavu “Pepeljuga”, barataju nekom novom, moguće i prošvercovanom tehničkom spravom, dejstvujući ka koloni kod, o simbolike, Studentskog kulturnog centra.

I to baš u trenutku protestne tišine, kako bi poremećaj stvarnosti bio što stravičniji, kako bi se trajno posejala hladna panika, posebno kod roditelja omladine u protestu. Ne može se znati pouzdano, ali se ne može ni zaboraviti kako je Vulin 1996. na velika vrata ušao u srpsku politiku izjavom da vodeni top usred zime ne može da gađa demonstrante toplom vodom.

Moć pomenute dvojice u srpskom društvu je tolika da svoje fascinacije mogu da sprovode u stvarnosti do mile volje. Ili do granica Vučićevog političkog samoodržanja, ali i njegove potrebe da ponovo živi srpsku istoriju, ali na “pravi način”, u kojoj se ovoga puta Peti oktobar i izdaja unutar vladajućeg okruženja, nisu desili.

Studenti u blokadi, samoorganizovana grupa, čijem su se pozivu na demonstracije, odazvali stanovnici Srbije u srazmerno, najvećem broju ikad, ušli su u nekadašnju ulogu Vuka Draškovića i SPO.

Kao što je Vuk bio kralj ulica i trgova, tako su oni postali kraljevi marševa i blokada, i isto kao i Vuk nekad, menjajući Srbiju, bez da promene vrh vlasti.

Kao Vukovi sepeovci nekada, i ova samoorganizovana grupa izvire iz građanske klase, čija se revoulcionarnost sastoji i od skrivenih kolektivnih osujećenja i trauma koje iz toga proizilaze.

Glavno je osećanje stalne krizne propasti Srbije, uprkos tome što se to toliko očigledno može reći i za najveći deo sveta.

Ali, za razliku od 90-tih, i to je revolucionarna promena, deca sadašnje građanske klase, imaju snažno uverenje kakvo onda nije istinski postojalo. Plan studenata za 15. mart, dostupan novinarskom Beogradu, ima i deo “resuvernizacija Srbije”, to je svest da šta god sledi ovoj planeti i ovoj državi, toj budućnosti će pripadati kao ljudi koji su Srbi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.