Ograničeni mandat

O sličnim idejama Panović je povremeno pisao u Danasu i van Danasa, objašnjavajući da je u njihovoj osnovi nulta tačka istorije. Dakle, traganje za novim početkom koji će nas uvesti u sasvim novi i lakši politički život.

Samo što u stvarnosti, kao i u privatnom životu, kako i Panović ukazuje, takve savršene tačke ne postoje, osim što ih umislimo. Ograničeni mandat smo uveli još 1980. kada je Tito umro i kada su se u kolektivnom Predsedništvu SFRJ smenjivali predsedavajući. Onda smo to uvođenje ponovo potvrdili na prvim obnovljenim višepartijskim izborima 1990. Potom smo imali još dve nulte tačke – 2000. i 2012 – kada se menjala vlast, a partije koje su se uzdizale, objavljivale dolazak nove ere.

Umesto novih era, međutim, postoji samo jedan tok – izigravanje onog što je uvedeno i usvojeno, bilo da su to zakoni, ustavi, čak i neki nepisani politički red. Ovde nikad i nije bio problem da se nešto smisli i usvoji, nego ko će i kako to da sprovede i izvrši, i to još od petogodišnjih planova u tvrdom socijalizmu.

Pogledajte kako Vučićevi naprednjaci uporno ponavljaju da nisu promenili ni jedan izborni zakon od kako su na vlasti, pokazujući time da su nešto naučili iz vremena Miloševića. Naučili su da je promena zakona nešto što se ne može sakriti, ali da kapilarni glas i ucena radnim mestom, mogu. Promenili su sopstveni nepisani običaj da prvi javljaju realne izborne rezultate, i počeli da koriste male opštine za prikaz svoje navodne snage od 60 odsto.

Zatim, naučili su da se za razliku od Miloševića, koji se nije hvalio Našom Borbom, Vremenom i Radijom B92, pohvale Vremenom, Danasom i TV N1, kao dokazom medijskih sloboda. I savladali su još mnogo toga, recimo i da su birokrate u EU osetljive na Javni servis, pa ne smenjuju direktora RTS, koji je nekad bio blizak opoziciji. Naučili su kako se igra igra bez pravila, i sigurno se slatko smeju kad neko kaže da pravila nisu dobra, hajde da ih malo popravimo sa ograničenim mandatom. Naravno, nisu se zanosili kretanjem od nulte tačke, to zanošenje je namenjeno građanima i intelektualnoj eliti, nego su usvojili sve što im je koristilo, i od Miloševića, ali i od Tadića i drugih…

Ali, ipak su u problemu. Jer, imaju pobunu, a pobuna je ustvari ta koja ograničava mandat. Zimus na početku demonstracija, činilo se da Vučića i njegove, može samo sporazum sa Prištinom da učvrsti na vlasti. Sada, međutim, izgleda da je tek nemoguće potpisati neki takav dokument, sa oko 50.000 ljudi koji redovno idu na demonstracije širom Srbije. Kako bi oni reagovali na Vučićev potpis? Da li bi prestali da šetaju ili bi još masovnije izašli napolje? Kad se već igra igra bez pravila, onda preostaje samo gola snaga ili goli život, je li da?