Foto: Radenko TopalovićSrpska opozicija deluje rastrojeno, i kao da je stalno u raskoraku sa raspoloženjem dela naroda koji predstavlja i koji je za smenu Vučićevog režima.
Kao da tek na pritisak sebi naklonjenog dela javnosti, preduzme političke korake koji su nužni i logični i za svakog studenta FPN, a kamoli tek, za političare koji su prošli i razne stručne obuke društvenog aktivizma i javnog nastupa.
Ipak, i tako rastrojena opozicija, čiji lideri uglavnom ostavljaju svakakav utisak sem tog da su „ozbiljni i posvećeni interesu građana“, postaje sve opasnija po Vučićev režim.
Ta opasnost se ipak ne vidi na površini, niti u Skupštini, sve je još laka komedija, ali to komedijaštvo je varka, očas posla može se razviti teška drama.
Varka je iz najmanje dva razloga, prvi je da se uspostavila kakva takva alternativa za Vučića i njegovu SNS, a drugi je vrlo osetljiva Vučićeva međunarodna pozicija.
Kada je reč o prvom, stožer te alterantive nije stranka, već udruženje intelektualaca ProGlas – vrlo uticajna politička tvorevina, iako bez čvrstog okvira. Osnovani 2023. ime su preuzeli, svesno ili nesvesno, od grupe desnih intelektualaca i stranaka koji su 2022. izašli sa Proglasom za odbranu Kosova i Metohije. U međuvremenu je desnica slomljena i poražena na izborima, a njihov proglas pao u zaborav.
Proglasaši iz 2023. su međutim, zadržali uticaj i nakon izbora, preuzevši baklju nasleđa borbe protiv jednopartijskog komunističkog režima nekadašnje Jugoslavije. Svesni toga ili ne, nastavljači su peticionaškog pokreta, Beogradskog kruga itd, ali svojstveno novom veku.
Sada javnost uistinu više interesuje berlinsko službovanje Miloša Crnjanskog, nego recimo rušenje Berlinskog zida čak i na godišnjicu, tako da i ProGlas ne izbegava sasvim „srpsko stanovište“.
Tako su se proglasaši otvoreno sastali sa srpskim političarima sa Kosova, baš kao i sa aktivistima raznih građanskih udruženja.
ProGlas zajedno sa parlamentarnom opozicijom figurira kao „alternativni model stabilnosti“, tako teoretičari prevrata zovu grupu koja se čini sposobnom ne samo da preuzme vlast, nego i da je vrši, kako pred biračima, tako i spoljnim faktorom.
Tu sad nastupa krhkost Vučićeve spoljne pozicije. Tvrdi se da je srpski litijum adut evropske politike u širenju nove zelene ideologije i sprečavanju rasta desnice koju „organski“ diže ratna i izbeglička kriza.
Ali ne čini Vučića ranjivim taj zaokret na oslonac na Zapad, već bolesna psihička teskoba njegovih saradnika, oligarha koji znaju mnogo. Oni od sveta uopšte paranoično zaziru, što znači da sve manje veruju i Vučiću, i sve su rastrojeniji.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
