Pad Beograda

On možda jeste nešto tako obećao, onda kada je njemu bilo važno da mu se legitimitet drugog predsedničkog mandata ne dovede u pitanje, i to u okolnostima rata na istoku Evrope. Ali, uprkos silnim samoisticanjima kako se drži date reči, svedočimo svih ovih godina tome koliko je to podložno hladnom i beskrupuloznom izvrdavanju.

Primer – drama 5. novembra, otkazivanje puta u Egipat, podizanje vojnih aviona u vazduh, epsko napuštanje Skupštine Kosova, da bi 20. novembra, Vučić kao potpuno drugi čovek, hladno objašnjavao da je imao važna posla zbog kojih nije stigao da se bavi naprasnim povratkom srpskih poslanika u kosovski parlament.

Imao je Otvoreni Balkan i Otvoreni Balkan plus, kako je objasnio, nastupajući s pozicije jedne Angele Merkel, koju tamo neki mediji („medijski kreteni“) uznemiravaju sitnicama dok se bavi građenjem istorije.

Opozicija je možda pošla od pravilne pretpostavke da je Vučić previše jak svuda po Srbiji sem u Beogradu, i ako padne Beograd, pašće i njegov režim, to je onda samo pitanje vremena. Ali od kakve je pretpostavke pošao Vučić? On taj pad svoje SNS u Beogradu u poslednjih deset godina uspešno izvrdava time što naprednjaci zapravo i nisu na vlasti u prestonici, nego delovi DOS-a koje je preuzeo.

U DOS-u su bili, preko DS-a, DSS-a ili ostalih tada vladajućih partija, i Siniša Mali, i Goran Vesić, i Andreja Mladenović, pa i sadašnji gradonačelnik Aleksandar Šapić. Šapić bi bio gradonačelnik i da nije ušao u Vučićevu stranku i Vučićev zagrljaj, za koji se smatra da ubistvenije politički davi nego suparništvo. Na ranijim izborima Šapić se pokazao kao otporan na napade SNS i osvajao je dovoljno glasova da bude jezičak na vagi i kao takvog izglasala bi ga i opozicija.

Što se Šapić preračunao da mu je sigurnije da sa Vučićem makar neko vreme bude gradonačelnik, nego neizvesnost sa opozicijom, njegova je stvar. Tvrdnja da će Šapić na nekim novim izborima, urušiti rezultat SNS, je naivna. Jer će i tu kampanju, kao i onu 2018. kao i onu 2020. voditi lično Vučić. SNS je u neprekinutoj ultra jakoj kampanji na svim platformama, a to što se uzdržavaju od napada na Dragana Đilasa i Stranku slobode i pravde, samo urušava šanse SSP kod antivučićevskih birača.

A sam Vučić sada hladno kaže da opozicija treba u Beogradu prvo da osvoji većinu glasova. Kao što je navodno 2014. objasnio tadašnjoj koaliciji oko Borisa Tadića, da ideja dve velike stranke, naprednjaka i demokrata, koje se smenjuju na vlasti, ne može da zaživi, jer su osvojili samo pet odsto.

Volšebni pad Beograda u ruke opozicije, tvrdi se u političkoj čaršiji, mogao bi da se desi samo ako Vučić poremeti svoje odnose sa Vašingtonom. Po tome, on i dalje sigurno ide stopama Mila Đukanovića – dobri odnosi sa SAD, i tvrdo preuzimanje politike protivnika (u Đukanovićevom slučaju liberala, u Vučićevom DOS-a).

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.