Predstoji nam navala izazivanja sećanja na „nultu godinu“ devedesetih kada je Jugoslavija prestala da postoji.
O početku i toku rata mi koji smo živeli to vreme i radili kao novinari, uglavnom smo tada, ma šta govorili i pisali sada, imali jednostavno predubeđenje. A to je da je uzrok u Miloševićevoj glavi i psihičkim silama koje vladaju njime i zato i nama. Gotovo isto sada tumačimo i Vučića.
U drugoj polovini ratne decenije, posle zimskih demonstracija, trebalo je da uradim intervju sa Đinđićem o njegovom objavljenom susretu sa Miloševićem. O tom susretu se pisalo i nedavno, kada su opozicione demonstracije 2018/2019 pomno poređene sa onima iz 96/97. Opširno su traženi razlozi da je to bio jedna nebitna i uzgredna sitnica, namerno upotrebljavana za režimsku propagandu i razbijanje opozicije. Kada se to desilo međutim, odjeknulo je kao što bi sada, da je na primer objavljena fotografija Đilasa kako razgovara sa Vučićem u zgradi Predsedništva, 16. januara 2019. Te su večeri održane najmasovnije mirne demonstracije, posvećene ubijenom političaru Oliveru Ivanoviću. Vučić je setimo se, tvrdio da je sedeo u redakciji Studija B u Beograđanci i dovikivao se sa demonstrantima sa nebeskih visina.
Dakle, otišla sam na intervju sa samo dva pitanja – o Miloševiću i o seljenju DS sa Terazija u vilu u Krunskoj. Takva je bila ideja tadašnjeg izdavača dnevnog tabloida, prvog osmišljenog kao gotovo besplatne novine, po simboličnoj najjeftinijoj ceni na kiosku.
Čim sam ušla, znala sam da mi ništa neće reći, tako mi se tada to učinilo. Jer, počelo je uobičajenim uvodom – nizom Đinđićevih primedbi na dnevni i nedeljni tabloid čiji sam novinar bila. Uobičajeno sam i rekla ono što je sagovornika nepogrešivo još više nerviralo, iako to nije pokazivao. A to je da te novine nisu moje, da ja u njima samo radim, pa da vidi sa vlasnikom to što ima.
Uobičajeno se i završilo, Đinđićevom rečenicom – vidite to što sam rekao, pa ako vam se ne sviđa, izmislite nešto kao što i radite. Rutinski sam odgovorila kao i uvek pre toga ono što ga je još više nerviralo – kad ja izmislim, to se uvek pokaže tačnijim od toga što pričate.
O Miloševiću mi je tada rekao jednu jedinu stvar, iako sam to isto pitanje vrtela na zamorno mnogo načina, a to je da je izgubio svaki dodir sa stvarnošću. I ništa više. Vlasniku tabloida, inače Đinđićevom prijatelju iz studentskih dana, rekla sam da nemamo naslov.
Međutim, već 1999. sam shvatila da mi je Đinđić preneo svoj najdublji utisak o Miloševiću i grupi ljudi oko njega.
Ali, nisu oni izgubili dodir sa stvarnošću samo zato što su imali neki poremećaj ličnosti, naprotiv, tako je bilo namešteno čitavo društvo. Namešteno kao stalna proizvodnja nove stvarnosti i novog sistema, što je drugo ime za nezavršeni zaleđeni građanski rat.
Ako nam je nešto potrebno danas, to je da napustimo pogrešan način razmišljanja da možemo sistem i stvarnost da gradimo stalno iz početka, i da će se u građanskom ratu odigrati konačna bitka za koju se valja stalno spremati.
Nema takvog društvenog trenutka, ako se želi građanski mir i red. Treba da živimo ovaj sadašnji, težeći tome da sačuvamo ono što je dobro i da promenimo ono što je loše i najgore, mireći se sa tim da će mana uvek biti i da pravog pobednika nema. Upravo to je sistem i to je prava stvarnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
