Pomirenost

Da takav uspon kriminalnih i mafijaških struktura nakon pada Sovjetskog Saveza nisu imali ni u primisli. I naravno, da je uzrok tog kriminalnog bujanja u komunističkoj represiji – u sovjetskim zatvorima jednostavno su se saživeli politički zatvorenici i klasični kriminalci. I da je taj savez napravio uspešnu akviziciju maltene čitavih država, čim je represija popustila.

E, ako je i tačno da su bili zatečeni, strateški centri su munjevito odreagovali na novonastalu stvarnost i odlično joj se prilagodili. Bez ikakve vidljive prepreke političari decenijama označeni ne zbog pukih veza, već i kao predvodnici podzemlja, postali su na Zapadu rado primani „demokratski“ državni zvaničnici. I politički, vojni i ekonomski saveznici sa Balkana i iz Istočne Evrope i Evroazije.

I zato ne čudi što su građani njihovih država potpuno pomireni sa realnošću, što se u javnosti tih država i ne postavljaju druga pitanja sem opštih, ali, sa druge strane i što nisu baš evroentuzijastični. Posebno, zato što je taj evroentuzijazam u neskladu, kako primećuju i kreatori zapadne politike, sa količinom novca, pomoći i podrške koje su njihove zemlje dobile od Evropske unije i SAD. Očekivalo bi se da radije glasaju za evroatlantske stranke i da mnogo, mnogo više veruju u evropsku ideju i zapadnu demokratiju. Ali, ako ste pomireni sa moći organizovanog kriminala u najširem smislu, nemate baš mnogo živaca i snage za bilo kakve ideje, sem odbrambenih u najsvedenijem obliku. A to je goli život, porodica i teritorija – sve teme za antievropske politike. U njihovoj osnovi je zapravo želja za katarzom – da se organizovani kriminal svede i stavi pod kontrolu država, a ne obrnuto – da kontroliše države. Da priča na kolektivnom nivou ima kraj koji donosi pravdu, a ne samo nastavak na nastavak. Uzmimo sadašnju crnu hroniku u Srbiji – vrvi od krvavih obračuna u kome se pominje klan Luke Bojovića. Ko je ustvari Luka Bojović i zašto nije izručen Srbiji, pisano je da je Ministarstvo pravde pokrenulo proceduru za to? Po optužnici iz 2011. Bojović se „nakon akcije Sablja stavio na čelo pripadnika Zemunskog klana u bekstvu“. On u španskom zatvoru u brdima Sevilje (opis njegovog advokata) robija zajedno sa Vladimirom Milisavljevićem, osuđenim u odsustvu na 35 godina zatvora jer je vozio atentatora na Zorana Đinđića. Obojica nedostupna pravosuđu Srbije. I mi onda pričamo o vladavini prava kao uslovu za članstvo u Evropskoj uniji?