Poslednji polazak za Ljubljanu

Kao da je sa tim poslednjim polaskom, u tako prigodno melahnoličnoj atmosferi, otputovalo i zadnje opštepoznato obeležje jugoslovenstva.

Nema više tih mesta u Beogradu, te železničke i autobuske stanice, nekad tako punih ljudi koji dolaze ili kreću za Vinkovce, Zagreb, Maribor, Split… Nema više ni otiska tog vremena, tih nebrojenih duša i njihovih sećanja, sad je tu nadirući jedan sasvim novi Beograd u izgradnji – BWF.

Mesta gde su bile te stanice sada natkriljuje jedan novi simbol za novi vek – ogromni spomenik Stefanu Nemanji.

A mi još ne znamo kakav će taj vek biti, to jest u jeku je politička borba za oblikovanje tog veka.

Stari jugoslovenski pravac se u toj borbi preobukao, nekad je Srbiji obećavao put na Zapad samo preko Hrvatske i Slovenije.

Sada sa pionirskim žarom, nimalo ometenim bliskim istorijskim iskustvom, teži da se istorijia ponovi, ali u novom formatu i zagovara slepu veru da put Srbije na Zapad i u Evropu, vodi jedino i neupitno preko nezavisnog Kosova i Albanaca.

Gorljivo se u javnosti, takođe nimalo ometeno bliskim iskustvom krvave propasti jugoslovenskog projekta, zagovara isto to što je taj projekat i održavalo neko vreme.

A to je revolucionarno nasilje prema režimu uz učešće ili statiranje masa („juriće ih po ulici“) i revolucionarno vaspitavanje dece i omladine („da uče u školi da je Kosovo nezavisno od Srbije“).

Ipak, to ni izbliza nema tu estetsku i duboku privlačnost nekadašnjeg jugoslovenstva, nije ni prineti tom vremenu kada se jugoslovenska tema doživljavala kao povezanost sa nečim srodnim i veličanstvenim i kada su polasci za Ljubljanu bili međugradski.

Od toga su ostale samo utvare i seni koje lutaju nekadašnjim stanicama za vozove i buseve, i možda plaše ponekog stanara luksuznog novog naselja, pod uslovom da je dovoljno osetljiv da ih spazi.

Vučiću, osnivaču naselja BWT i predsedniku Srbije, svakako te prikaze ne smetaju, on u svrhe svog hibridnog rata za ličnu političku moć, ionako ne gleda simbolima u zube, svi su dobrodošli ako je on taj koji njima rukuje.

Tako je Vučić „partizan“ Tito u Ujedinjenim nacijama, u Njujorku, sa vođama Azije i Afrike, a „kraljevski oficir“ Draža je na večerama u Berlinu sa liderima EU i Zapadnog Balkana.

Opozicioni lider Đilas u tome vidi sveopštu rasprodaju Srbije Nemcima, Kinezima, Arapima, Amerikancima, Rusima… ali Vučić možda u tome vidi samo to da će svi oni štititi svoju investiciju – njega na vlasti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.