Poslednji pozdrav Kseniji

To je značilo da krenem iz redakcije u Borbinoj zgradi prvo na Terazije u sedište Đinđićevog DS-a, i sprat ispod Mićunovićevog Demokratskog centra.

Zatim kroz Knez Mihailovu pa u sedište SPO kod Vukovih. Potom nizbrdo u Kralja Petra, do sedišta GSS, još je tamo sedeo i Miljenko Dereta.

Onda da izbijem u Braće Jugovića kod Koštuničinih. I naposletku da se spustim niže u Francusku ulicu u sedište radikala.

Posao mi je, po rečima Slavka Ćuruvije, bio prost – „pratićeš sve važnije stranke i obe skupštine, moraš da imaš sve što kažu svakoga dana zvanično, i sve što neće da kažu svakoga dana, ali nezvanično“.

U tom drugačijem vremenu od sadašnjeg, novinar je bio taj koji je donosio priče, a i osnovne informacije tipa kad stranka ima skup, kad i gde potpisuje koalicioni ugovor, gde će njen lider da glasa tačno ako su izbori… Ništa nije stizalo već spakovano i lagodnim posrednim putem od raznih pres-servisa i agencija za profesionalno održavanje odnosa sa javnošću.

U tom drugačijem vremenu od sadašnjeg, krug je imao drugačije značenje nego sad. I prostorno i političko.

Tako je ugledni Beogradski krug intelektualaca još uvek bio krug u kome su bili i ljudi konzervativnog opredeljenja. Na primer, i Vesna Pešić i Vladeta Janković. Prelom na polukrug u kome će ostati da se krugom zovu samo zagovornici krajnjeg liberalizma, koji se odvijao postupno i godinama, još se nije dovršio.

U tom drugačijem vremenu od sadašnjeg činilo se da jedino Đinđić i Šešelj zaista shvataju da se politika odvija i vodi prema zakonima televizijskog zabavnog programa, s tim što se prvi nije sasvim mirio sa tim, a drugi je nastojao da to što bespoštednije iskoristi.

U tom drugačijem vremenu od sadašnjeg, kad sam ulazila u sedište radikala i u kancelariju generalnog sekretara stranke, koji je obavljao i dužnost portparola, paradoks tog dolaska bio bi danas merljiv jedino time da novinar Informera ima svakodnevni zadatak da zakuca na vrata sedišta Đilasove stranke.

S jednim bitnim izuzetkom – pod uslovom da prenosi verno i izjave stranačkih čelnika, i da ih ne stavlja u izmišljeni i nasilno iskonstruisani kontekst.

Ili da novinar novina Nova redovno ide u sedište SNS u starom Merkatoru, tražeći od Vladanke Malović da pita tog i tog naprednjaka za komentar te i te teme.

U onom drugačijem vremenu, kada god bih ušla u starinski salonski dorćolski stan visokih plafona, čije je široko predvorje bilo krcato uredno naslaganim paketima sa radikalskom štampanom propagandom, i kada god bih videla nju, Kseniju, koleginicu, kako tamo sedi i ona nešto ili nekog čeka, paradoks je gubio snagu i postojao podnošljiviji.

Mogla sam barem da sačekam sa njom, dok me ne udostoje odgovora o tome šta sam došla da ih pitam – kad im dolazi ruski prijatelj Vladimir Žirinovski, šta će s njim da rade po Beogradu, ili šta je već bila priča…

I zato poslednji pozdrav Kseniji, i tom vremenu drugačijem od sadašnjeg, u kome su ostali mnogi dobri ljudi s obe strane kruga…