Pravi trenutak za proglašenje pobede

Propusti li se taj trenutak, pokretu sledi opadanje i nestanak, to je neminovnost.

To važi i za pobunjene srpske studente. Ukoliko omaše u trenutku kada treba da proglase pobedu svojih nenasilnih blokada, sve što su uspeli da pokrenu, nestaće.

Za to imaju jake primere iz novije prošlosti. Na primer, kada se protest Protiv diktature, nakon predsedničkih izbora 2017. sveo na grupicu Čuvara vatre, i njihova besmisleno malobrojna okupljanja.

Ili kada se protest Stop krvavim košuljama – Jedan od pet miliona, završio javnom svađom ko je otuđio mobilni telefon aktivistkinje Jelene Anasonović.

Nenasilne blokade imaju svoj rok i trenutak, hrvatski su studenti, kako kaže njihov priručnik za nenasilnu borbu, fakultet blokirali 35 dana.

„Okupacijske blokade“ se, po tom priručniku mogu obustaviti, nastava se može nastaviti, ali se time ne ukida borba za ono što je shvaćeno kao dobrobit većine.

Studentski plenumi time ne prestaju da postoje.

U proglašenju pobede jedna od najznačajnijih stvari uostalom, trebalo bi da bude uspostavljanje studentskih plenuma, kao stalne institucije.

Plenumi nastavljaju da „žive“ i vraćanjem na nastavu, a blokade se ponovo mogu obnoviti u nekom drugom, pravom trenutku.

Igra iscrpljivanja sa vladajućim režimom je nešto na šta studenti nisu dužni da pristanu, koliko god ih oni koji se predstavljaju kao dobronamerni sponzori i podržavaoci, podstiču na nju.

Ne zato što studenti nisu dosledni, hrabri i istrajni u tome da rade na dobrobit većine ljudi u Srbiji, nego baš zato što jesu.

U pravu je skroz glumac Nikola Kojo, oni su drugačija generacija, tačno je, ne mrze bivše jugoslovenske narode, ali ne mrze ni sebe, ni Srbiju.

Studentska pobeda je već u tome što su pokrenuli stvaranje novog političkog identiteta, tog koji će nositi u budućnosti, i nikakav problem ne treba da bude da ga kao takav i prepoznaju i opoziciona javnost i establišment.

To što bi se oni razočarali ako studenti proglase pobedu i obustave blokadu, jeste njihov, a ne problem studentskog pokreta.

Jer to dvoje, taj opozicioni establišment i vladajući režim, su već decenijama u patološkom braku, gde jedino što zaista rade, jeste da proizvode neprekidne krize u kojima iskazuju nepresušan kapacitet za očuvanje ličnog komfora.

Očito je i da nisu u stanju da izađu iz toga na zdrav način i da se ljudski podele, ali nije na studentima da im to rešavaju, niti se to tako može rešiti.

Studenti jedino mogu da grade svoj budući život, a time i novi politički život Srbije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.