Predsednik je ostao sam

Isključimo za početak ton šta ko priča, i pogledajmo scenu onako kao je ona izgledala u subotu uveče, na obraćanju javnosti posle, na sva medijska zvona, najavljivane sednice Saveta za nacionalnu bezbednost.

Uz Vučića sedi Ana Brnabić, njegova nameštenica, koja istina kao premijer ima velika ustavna i politička ovlašćenja, ali koja je potpuno zavisna od Vučićeve volje, kao i bilo koji zaposleni od vlasnika preduzeća, makar da je glavni operativni menadžer.

Sa druge strane je Aleksandar Vulin, u svojstvu ministra policije formalno, ali stvarno u svojstvu Vučićevog ličnog prijatelja iz sredine 90-tih, pripadnik prvo važne novosadske ekipe u medijskom biznisu, a kasnije i one glavne bliske Pink imperiji.

Nikog van najužeg okruženja dakle, kao što sam predsednik reče.

Nema ni šefa BIA Bratislava Gašića, ni ministra odbrane Nebojše Stefanovića, a tek nema nekog kao na obraćanju prilikom predaje Darka Šarića u martu 2014. „od suprotne strane“ poput tužioca Miljka Radisavljevića.

Da će proći kao Šešelj, ali i još gore, jer je svakako manje politički zao od Šešelja, to mora biti nešto našta Vučić pomišlja.

To znači da će biti od strane onih koje je stvorio i uzdigao politički i finansijski, ostavljen i prepušten svrgavanju s vlasti, a potom nekom suđenju sa „elementom inostranosti“.

Oni će se izvući sa svim što su uradili i „otkupiće se“ time šta će sve njemu osvetnički uraditi nakon što izgubi vlast.

Otuda možda toliko crvenilo po licu i vratu predsednika na kraju obraćanja, a ne zbog samog novinarskog pitanja o Novaku Nediću.

Predsednikovi saradnici, navikli da se prave da mu čitaju misli, poput šefa kabineta Ivice Kojića, potrčali su odmah da sklanjaju stvari sa stola, valjda želeći da pokažu da je sve u redu.

Da Vučić ne vidi ono što stvarno vidi.

Da je taj koji je smislio da pokazuje unakažene leševe na Vučićevoj pres konferenciji, napravio namernu ogromnu grešku.

Da će liberalna Srbija s pravom reći da oni koji su držali zapaljive govore u vreme vršenja brutalnih ubistava tokom tih nesrećnih jugoslovenskih ratova, ni u zrelim godinama i uprkos „uspešnim karijerama“ ne mogu pobeći od „satanističkih rituala“.

Odnosno, od prikazivanja onog što se hrišćanski ne sme prikazati u jednom humanom društvu, što mora ostati namenjeno samo za službene i stručne oči, sa čime se ne sme javno mahati ni zbog kakvog drugog cilja sem pravednog suđenja.

U delu SNS-a se tvrdi da je došlo do izvoza bezbednosne krize iz Crne Gore u Srbiju, i ta daj izvoz ide u prilog Milu Đukanoviću i njegovim nastojanjima da zadrži vlast, slobodu i da se sam spasi od nekog eventualnog antikorupcijskog postupka koji mu preti jer je njegova partija DPS izgubila izbore.

U krugovima onih koji su barem nekada važili za bliske DPS-u u Beogradu, pominje se da se tekući rat dva kriminalna klana Škaljara i Kavača ne može odigrati bez nadzora bezbednosnih struktura NATO čija je Crna Gora članica.

Bliski ruskom gledištu pak očekuju da ruska geopolitička strategija da treba pustiti svakog da bude ono što jeste zbog čega Moskva i nije sprečila Podgoricu da uđe u NATO, očekuju rezultate tog pristupa. Čak iako su ga preuzeli Amerikanci kampanjom „vi ste svet“.