Pričajmo o menstruaciji

Zaista, tada u staroj Jugoslaviji, uoči njenog krvavog preobražaja u EU-Zapadni Balkan, nije bilo moguće kupiti uloške s krilcima domaće proizvodnje. Od žena se međutim, očekivalo da pokažu čvrst moral partizanki i da menstrualne muke podnose hrabro.

Decenijama kasnije, i dalje nemamo domaću proizvodnju uložaka sa krilcima, već uvoz svih stranih poznatih brendova istih.

I što je zanimljivo, opet uoči dubokog društvenog preobražaja koji će nam doneti otvaranje rudnika litijuma Rio Tinto i pratećih fabrika, naša levica raspravlja o menstruaciji.

Levičarski portal Mašina tako je u prvim danima posle potpisivanja predugovora Srbije i EU u vezi rudnika, u njuzleteru ponudio publici i simpatizerima temu „hajde da pričamo o menstruaciji“, i vezu ka svojim starim tekstovima.

Od žena se više ne traži partizanski moral, ali se, što je vrlo zanimljivo, jedino levičarsko rešenje političke prekretnice pred kojom se nalazimo, vidi u volji naroda.

S tim što se ta volja ne dovodi neposredno u vezu ovoga puta sa prolivanjem krvi, tradicijom svih revolucija, nego sa njenim pukim ispoljavanjem da postoji.

Vučićev režim će zastati pred narodnom voljom i eto tako ustuknuti, kao da od svog uspostavljanja nije samo nizao činove gaženja te volje.

Pomenimo samo način na koji sprovodi izbore, ili na koji je kao glavna politička figura umesto konzervativca Tomislava Nikolića naturena gej liberalka Ana Brnabić.

Budimo pošteni, teza da Vučićev režim ide uz dlaku narodnoj volji, a ne da je reč režim zaslužio baš zbog toga što je tu da je suzbija, kontroliše i poništava, ima oplemenjujući dodatak. A to je da je tu reč o građanskoj, i to iskonski građanskoj volji, koja se stoga, je li, ne da kontrolisati.

Tako vrlo uticajni levi portal Peščanik donosi tekst Dejana Ilića, koji nas u vezi toga obaveštava da Srbija ne može biti rudarska kolonija, zato jer nikad u svojoj istoriji nije bila kolonija i dovoljno je samo da kaže da neće.

Naročito je pažnje vredna tvrdnja da Srbija u vreme turske vlasti, i Osmanske carevine, nije bila kolonija, već kao što kaže i bitanski istoričar Kristofer Klark u „Mesečarima“, integrisani deo imperije.

Danak, desetak, tortura, migracije, odnosno seobe kao težnja da se barem bude u evropskim kolonijama – krajinama, prihvatanje asimilacije kao načina preživljavanja, sve je to onda bilo iz čiste građanske volje, ništa iz nužde kolonijalnog položaja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.