Protest za Generalštab

Jesu desne stranke poput POKS-a, Dveri, Zavetnika, Novog DSS-a imale pokušaje okupljanja ispred srušene zgrade Generalštaba u Beogradu, ali to su uvek bile slabo posećene ulične predstave.

Ekskluzivitet vlasti da masovno i dovođenjem ljudi obeležava NATO godišnjice koji je uspostavio Vučić, jeste ove 2025, oduzet od strane studenata u blokadi.

Vučićevi su ga i oduzeli sami sebi svojim javnim dilovima o ustupanju Generalštaba trenutno najuticajnijoj američkoj porodici – Trampovima.

Protest pred Generalštabom, je i simbolična manifestacija pucanja monopola Vučićeve vlast kako nad istorijom, tako i nad patriotizmom.

Posmatrači veruju da u tom rascepu Vučiću preostaje ili da uvede „Aleksandrovu diktaturu“, ako ima sa kim, jer se ocenjuje da je policija preumorna i prerastrzana, ili da krene u postupak mirnog odstupanja s vlasti.

Za ovo drugo potrebna je saradnja opozicije, ali i pristanak spoljnih sila, koje su se javno držale neutralno i po strani, podrška upućena studentskom protestu jeste jaka na rečima, ali je po političkoj snazi deklarativna.

Postoje sličnosti sa Vučićevim položajem sada i sa Tadićem uoči izbora 2012. – od te da je obojici drugi mandat, do toga da se vrh stranke sa kojom su došli na vlast toliko izvitoperio, da se to da kontrolisati jedino nekom novom političkom pojavom.

U Tadićevo vreme to je bila ta SNS, u ovo sadašnje, Vučić pokušava sa nekim novim JUL-om, Miloševićevim nesrećnim rešenjem, odnosno novim još naprednjačkijim, onda još levičarskijim pokretom.

U ovom trenutku se čini da Vučić nije spreman na „Aleksandrovu diktaturu“ – na zabranu političkih skupova objašnjenu sprečavanjem političkog nasilja, ali ni da podeli vlast sa odabranim delom opozicije.

Na primer, da ponudi Draganu Miliću iz Niša mesto premijera, ili da pokuša sa nekim uvaženim kandidatom iz vlasti, poput odlazeće ministarke Jelene Begović.

Ovako se može spekulisati do mile volje, pa iako to navodi da Vučić i dalje ima znatnog manevarskor prostora, i Vučića stiže psihološki zakon da je čovekov karakter i čovekova sudbina.

U Vučićevom karakteru je da mora biti pobednik ili žrtva, treće nema, što će ga terati na izbore, na priželjkivanje izborne noći u kojoj će da proglasi pobedu svog imena i svoje liste, u taj broj glasova koji želi da pročita da ih je dobio.

Ali, stanje je toliko pakleno neizvesno u Srbiji i u svetu, da bi izbori pre jeseni, bili više kao skok u bezdan nego iskoračenje na čvrst i poznat teren.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.