Raste li Đilas

To je donekle čudno čak i za srpsku javnu scenu, naročito zato što se učesnici našeg javnog života bave uveliko glasinama o uvidu u ispitivanja mnjenja za „račun stranaca“ po kojima „Marinika raste“.

Đilasova pobeda podrazumevala bi da njegova odbornička lista uzme najmanje 40 odsto glasova i da joj potom priđu i pojedini Vučićevi odbornici kako bi mogla da uspostavi većinu u Skupštini grada.

Ali koji Vučićevi? Vesićevi? Šapićevi? Stefanovićevi? Neki treći?

Ova neizvesnost izaziva strah od bliske budućnosti, sa kojim se treba nositi.

Na primer, poznati medijski konsultant savladava ga kroz opširno pisanje za još poznatijeg tabloidnog tajkuna (vlasnika).

Čitava strana u dnevnom tabloidu posvećuje se poznatoj i dosadnoj političkoj tezi da Đilas nema organizaciju, nema podršku i nema dobar nastup, jer gubi vreme sedeći u vračarskom kafiću, zatim na društvenim mrežama, te odguruje Vučićeve birače od sebe, tvrdnjom da mu Vučić deluje mentalno bolesno.

Sve suvoparna analiza, svedena na navedenu poruku – Đilas gura od sebe birače SNS, a oni su vredna i poštena većina u Srbiji.

Ako je to tako, čemu toliki prostor i toliki trud? Je li gospoda odvraćaju Đilasa, ili ga ustvari savetuju?

Da li mu daju znak očima, da će kad „ovo pukne“ jedva dočekati da mu stave svoje usluge na raspolaganju, kao što su uostalom i pre mnogo godina sarađivali s njim?

Da li im, tako sposobnim za „snalaženje“ svih ovih decenija u Srbiji, instinkt samoodržanja govori da treba da budu spremni za hitru promenu strane ako situacija bude nalagala?

Sad više i nije toliko bitno da li će im Đilas, u slučaju pobede, i omogućiti neku zaštitu, uostalom barem jednog od njih je bukvalno medijski stvorio.

Jer, ono što je što je apsolutno iznad svih ličnih obračuna i strahova jeste neophodnost da se Vučića moć ograniči, i za njegovo lično dobro, ali i u najvećem našem društvenom interesu.

Taj osećaj da se to mora uraditi počeo je da preovladava i u toj većinskoj Srbiji, kojoj je i Đilas postao ako ne prihvatljiv, a ono bar podnošljiv.

Jer, mnoge je kroz koronu, kroz navijački rat, kroz rat klanova, kroz ponižavanje Stefanovića (mora mnogo da istrpi, više nego Dačić i više nego Nikolić, kažu „izvori“) taklo nesputano bujanje te poremećene svemoći.

Kao neko ko je novinarski posao radio tokom naleta jedne slične svemoći 90-ih, priznajem, Đilas mi nikad nije bio neprihvatljiv.

Kolege koje su deset i više godina mlađe od mene, odmahivale su glavom u neverici kako mogu da podržim tu „đilasovsku aroganciju“.

Tačno, kao novinar nikad nisam mogla da dobijem izjavu od gradonačelnika Đilasa, ali to što me je Ivan Nikolić pristojno odbijao, kao i što me je savetnički dvojac Stojanović-Krstić nadobudno „otkačinjao“ u slučaju predsednika Tadića, bilo je zaista kao da imate posla sa pepelom, nakon što ste radili sa vulkanom u toku erupcije.

Na primer, kada me je glavni Đinđićev telohranitelj pre Branka Vasiljevića, fizički sa fotoreporterom izbacivao iz DS-a, u vreme pravljenja koalicije Zajedno.

Ili kada me je samo dolazak (slava joj) Manuele Nikolić, tadašnje novinarke B92 i francuskog radija, spasio da me Nenad Batočanin ne odvali od batina zato što sam se usudila da pokušam da uđem na sednicu Glavnog odbora SPS-a, u zgradi NIS-a, zatvorenoj za javnost.