Razjedinjavanje

Da li pokreti, preokreti, forumi, inicijative, grupe, čuvari, kritične mase, stanari, jaki, prirodnjaci, spasioci, zdraviše, frontovci i drugi sličnih naziva mogu da pobede i bojkotaše i Vučića? Pobedom nad bojkotašima, odnosno opozicionim partijama, da postanu glavna opozicija, koje će se nešto u Srbiji pitati i od koje će nešto zavisiti.

Možda i čvrstina buduće vlasti, pa će onda biti u prilici recimo da prihvataju ili odbijaju Vučićevu ponudu da ponegde uđu u lokalnu vladajuću koaliciju. Da će samim tim oni, kao izborni učesnici, biti i pravi pobednici, jer će oni biti ti koji su dali demokratski legitimitet – pristanak da Vučić i njegovi vladaju i nad njima, svojim protivnicima?

Da li Pokret slobodnih građana može biti stožer okupljanja tih izbornih učesnika koji će istovremeno izbaviti Vučića iz izborne krize, i koji će postati glas nezadovoljnih građana? Oni koji će učiniti budućnost izvesnijom, budući da bojkot pokreće lanac posledica koji se u ovom trenutku ne mogu predvideti. Da li će se na talasu te izvesnosti podići nova politička snaga, odnosno da li Sergej Trifunović kao poznatija i savršenija verzija Luke Maksimovića može biti i ukrajinski Vladimir Zelenski? Glumac koji je prvo igrao, pa potom pobedio predsednika?

Možda bismo i mogli sve to da zamišljamo. Ali, tu postoji suštinska greška koja se sastoji u tome da su svi sa predznakom „građanski“, ali svi politički činioci u Srbiji, isticali svoju posebnost. Bežeći od seljačke sabornosti uvek su bili spremni da gaze preko svega što im smrdi na sumnjivo i trulo ujedinjavanje. Ostavili su time prostor, kako mnogi primećuju Vučićevim naprednjacima, da glume nekadašnji Socijalistički savez radnog naroda. Da narastu toliko prihvatanjem svih i svakog uz samo jedan uslov, a to je lojalnost Vučiću.

To je lažna ujedinjenost, ali naspram nje stoji prava razjedinjenost. Na to mrvljenje opozicionog biračkog tela Vučić apsolutno računa, možda je to za njega i jedina prava draž izbora. Ako se u javnosti i ne objavljuju, možete biti sigurni da on ima prave rezultate svakog mogućeg ispitivanja javnog mnjenja, koliko je tačno ljudi za bojkot, koliko se dvoumi, koliko će tu odluku doneti na sam dan glasanja… Kao što te rezultate imaju i drugi zainteresovani posmatrači – u svetskim centrima moći.

Da li bojkotaši mogu da pobede razjedinjenost budući da dosad to nije uspeo ni jedan opozicioni lider, niti koalicija? Ako opoziciona javnost ostane pri svom čistom uverenju da je ujedinjavanje saglašavanje sa onim čemu se protivite, ili da je to pad na niži civilizacijski nivo, put u mrak i gubitak sebe, onda je odgovor negativan. Ukoliko pak nekim čudom shvati da prihvatanje mana onog drugog, sa kim se ne slažete, ne znači da se sa njim poistovećujete, već da činite nešto dobro i za sebe, e onda će zaista sve biti neizvesno i sve moguće. I to kako u izbornoj noći tako i posle nje.