Sentimentalna povest srpskih protesta

Utvrdiće se da Vučić u stanju građanskog mira, bez građanskih sporadičnih otpora, ne bi ni mogao, ni umeo da održava svoj režim.

Bez protesta Vučiću ne bi polazilo za prividno mekom, a istinski gušiteljskom rukom, da stvara i okreće javno mnjenje, i kontroliše političku štetu po sebe i po one najbliže sebi.

Pogledajmo očima tog nekog istoričara, kako je Vučić iskoristio proteste protiv litijuma, da slomi i potkopa raspoloženje javnog mnjenja Srbije protiv otvaranja rudnika litijuma jedne multinacionalne kompanije.

Zamislimo da je istoričar dao sledeći kontekst protestima: da su donekle slični onima iz 27. marta 1941, da je reč o pobuni protiv pakta između Nemačke, Kine i Srbije o litijumu i baterijama.

Da su u toj sličnosti Amerika i Britanija, saveznici kojima takav pakt, nikako nije u interesu, ni političkom, a još manje ekonomskom.

Da se sa paktom požurilo pre američkih izbora u novembru, jer su njima zaokupljeni u Vašingtonu, i jer se još uvek ne zna koja će struja tamo prevladati.

Da li će to biti ona čiji je cilj da Rusiju potpuno skrši pre sukoba sa Kinom, ili ona koja drži da Rusija i dalje Americi mora biti dragocen teg u (ne)ravnoteži sila.

Dalje, da litijum i litije nisu različiti, jer je Milo Đukanović u Crnoj Gori razvlašćen pošto se Podgorica toliko zadužila kineskim kreditima, da je postojala mogućnost i da Peking preuzme stratešku luku na Jadranu.

Šta na osnovu tih pretpostavki može da zaključi fiktivni istoričar iz budućnosti?

Da je odziv na protestima protiv litijuma u Srbiji, vodio masovnosti u Beogradu, bilo da masu broji Gubaševo udruženje ili Dačićeve aplikacije, ali samo da bi se došlo do haotičnog vrhunca.

Upravo je to što je Vučiću bilo potrebno, a to je stalna napetost koja završava u poražavajućem haosu, a kojim on medijski može da „radi dalje“ i da snižava negativne, odnosno antilitijumske odgovore (osećanja) pristalica vlasti u istraživanjima javnog mnjenja.

Očekivanje da će građani koji su došli na skup, i u laganu šetnju sa decom i kučićima, da se, pošto govornici izgovore magijske reči, u trenutku preobraze u partizansku vojsku koja će blokirati pruge, i koja će izdržati u izmaštanom građanskom otporu, mora da će biti za našeg istoričara fascinantna.

Mora da će to objašnjavati naivnošću epohe, ostatkom titoizma, u kome je svako puko pojavljivanje naroda značilo propagandni, a time i politički debakl, i nalagalo smenu politkomesara.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.