Simbolika krvave ruke

Svedočimo jakom simboličnom dejstvu sada kada je crvena šaka postala oznaka borbe protiv Vučićevog režima.

„Krvavu šaku“ razvila je kao zastavu opozicija u Skupštini, zastavu protesta kojim se traži da režim položi račun društvu posle pogibljenog pada nadstrešnice u Novom Sadu.

Podupiru je i mnogi jezički izrazi, od očiglednog da nečistu savest zovemo krvavim rukama, ali i da samodržačku (držati, opet ruka) vladavinu zovemo čvrstom rukom, da vršenje nekog skrivenog uticaja nazivamo produženom rukom, i tako dalje…

Crna, ali stisnuta u pesnicu bila je simbol omladinske organizacije Otpor u Petooktobarskom prevaratu kada je srušen Milošević.

Seže međutim, kao što znamo, mnogo dalje u prošlost, do 1903. Apisove „Crne ruke“, i atentata na Aleksandra Obrenovića, označavajući revolucionarnu promenu i tajnu zavereničku grupu.

Taj atentat na samom početku 20. veka je, složili se ili ne, bio početak do danas neprekinutog građanskog rata u Srbiji, unutrašnjeg rascepa, koji ili besni ili se pritaji, građanskog rata koji je „potvrđen“ i atentatom na Zorana Đinđića, sto godina kasnije 2003. godine.

O tome smo baš sada, u jeku kada je Srbiju obuzeo protest „krvave ruke“, imali priliku da gledamo TV seriju „Sablja“.

U toj seriji može se videti sukob dve paradigme. Jedna je koncept liberalnih medija kroz tri ženska lika, mame, ćerke i unuke, koje na kraju ostaju ranjene, i na medicinskoj potpori, kao tri siročeta u bolničkoj sobi. Prikazujući na taj način nemogućnost liberalno-demokratskog poretka, koji u veri da je neporažen preuzima nadolazeće digitalno doba.

Druga paradigma je Uroš iz Prizrena, varvarski ratnički duh, ubilački, ali koji, ako ste odgledali do kraja, postaje samouvereni pripadnik globalne elite, neka vrsta Džejmsa Bonda, sa licencom tajne službe i sa dozvolom, da za razliku od holivudskog Džejmsa Bonda puca iz snajperske zasede i u ženu.

Umetnička je sloboda da taj neprekinuti građanski rat unutar sprskog društva ekipa serije prikaže baš ovako.

Pitanje je neposredne političke budućnosti, da li će Vučićev režim sada uspeti da reši krizu svoje vladavine, tako što će namerno podizati strah od razgorevanja građanskog rata u Srbiji, tražeći da se odustane od pobune „krvave šake“ i od revolucionarnih promena.

Izgleda do to režimu neće poći za rukom, ni ukoliko uvuče nekog iz zvučne opozicije u vladu, sa ili bez novih izbora na proleće. Neće, jer u toku je i veliki svetski rat, koji podiže prag osetljivosti svih ljudi na nemir, krv i smrt.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.