Sinovi akademika

Kolika je pak to samo, duboka razlika između ovog sina poznatog akademika i ranijeg sina akademika Borisa Tadića u srpskoj politici.

Sredinom i krajem 90-tih Tadić je takođe bio prepoznat kao sin svog oca i istaknuti pripadnik rukovodstva Demokratske stranke.

Tadić međutim, nije bio čovek razlika, nego čovek spajanja. Umeo je da primenjuje stav da Srbija treba da bude dobra zemlja za što je mogući veći broj onih koji u njoj žive i rade, uključujući i novinare.

Kada je Tadić bio samo sin poznatog akademika i jedan od mnogih stranačkih lidera, tri godine sam bila novinar tabloida, pa to znam iz prve ruke.

Tabloidi tog doba suštinski su bili isti kao i sadašnji, ali vreme jeste bilo gadnije, po beogradskim ulicama su doslovno padali mrtvi ljudi.

Tadić je bio sve što ja nisam, pripadnik jugoslovensko-crnogorske elite, privilegovane više klase. Ali, kao političar, kao sagovornik, kao opozicionar, kao novinarski izvor, umeo je i hteo da izađe na jedan dobar način u susret, meni pripadnici radničko-seljačke srpske niže klase.

Umeo je da nastupi tako da mi pomogne da napišem zaista dobar tekst, nevezano za svoj odnos sa vlasnikom istog. Čak i tabloidni tekstovi mogu da budu dobri, verovali ili ne.

Umeo je da mi prenese kako treba zdravo da se razmišlja, čak i onda kada sam se o njega kao izvor ogrešila. Iskreno je verovao u javnost.

Kada je prvi put postao predsednik Srbije 2004. mnogi su se iznenadili, ja nisam, znala sam tačno kako su on i birači mogli da se „prepoznaju“.

Kada je prvi put polagao zakletvu za predsednika, Srbija je bila slomljena zemlja, cela svečanost je ličila na neku neokolonijalnu paradržavnu ceremoniju. Kolegijum ozbiljnog lista u kome sam tada radila već duže vreme, zanimalo je od svega samo da li će doći Milo Đukanović i da li će davati izjave.

Ali, Tadić je zakletvu položio vrlo hrabro, bio je to prvi korak u ustajanju Srbije i on ga je učinio.

Kada je osam godina kasnije izgubio izbore, mnogi su se opet iznenadili, ali ja i ne baš, verovala sam da je političkoj i poslovnoj eliti dosadilo da se smara sa parlamentarizmom, i da im je, u saglasnosti sa spoljnim faktorom bio potreban diktator. Tadić tiranin nikad ne bi mogao da bude, a diktature bez neke doze tiranije nema.

I zato gospodo iz opozicije, kada i ako u svojim redovima budete imali sina akademika pribiližno kakav je Tadić, tek onda možete da se nadate vlasti u Srbiji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.