Šta će da radi opozicija

Baš kao i 2014. kada je sadašnji krvavi bratoubilački rat Rusije i Ukrajine bio u začetku, baš kao i 1994. kada je ušao u prvi ešalon treće po važnosti političke stranke u Srbiji, Vučić ne vuče poteze usled pritiska, nego usled uočene prilike.

U sadašnjosti, to je prilika da razmeni Kosovo za Rusiju, da se istorijski i svakako ugradi u tu razmenu i da unapredi svoju vladarsku budućnost. Jer, ni Milan Radoičić ne bi mogao da smiri narod na severu Kosova u slučaju da Beograd prizna nezavisnost hipotetički, osim ako to nije žrtva za neku sličnu vrednost. Za neuvođenje sankcija usamljenoj, izopštenoj i od svih napuštenoj Rusiji, baš kao što je i Srbija nekad bila. A važi i obrnuto.

Krajnje naivno je smatrati, da neko nešto spolja ozbiljno ima protiv te razmene, naročito veteran američkih službi poput Krisa Hila, koji je tu da je osigura, a ne da je remeti.

Uostalom, i sad se može naći u poznatom lancu knjižara roman „Američka misija“ Metju Palmera, zasnovan na tome da je prvi i glavni zadatak američke države (i diplomatije) da zaštiti interese američkih kompanija. Sve ostalo je manje bitno.

Ipak, iako takvog pritiska kakvog ga on predstavlja javnosti u stvarnosti nema u tom obliku, to ne znači da Vučić nema stvarne probleme.

Na primer da li će prenos vlasti sa sebe kao predsednika SNS, na sebe kao predsednika svih građana Srbije, biti obavljen mirno i bez narušavanja javnog reda i mira, kako i priliči državi koja „gleda svoje interese“.

Uostalom, ide još jedan krug državne pomoći stanovništvu, baš dok ne istekne 31. maj, dan kada Vučić polaže zakletvu pred parlamentom, i kad mu ne trebaju nikakve omladinske demonstracije „protiv diktature“…

Od toga kako se bude postavila tog dana, zavisiće i kako će opozicija ući u svoj mandat, to će biti i njena najjača poruka građanima, sa kojom će odskočiti ili pasti. Da li će njene i proevropske i antievropske stranke pokušati da uhvate korak sa vremenom i svoju priliku?

Onako kako nije uspelo 9. maja 2018. kada se konstituisao odlazeći saziv Skupštine Beograda, kada je najavljivana „borba protiv fašista“ iz SNS i osnivanje „Saveza za Srbiju“, novog DOS-a, koji će Vučića srušiti koliko na izborima 2020, pa onda na ovim 2022…
Onako kako nije uspelo ni posle 31. maja 2017. kada je najavljivano stvaranje novog građanskog fronta direktno podržanog iz EU, koji neće biti stranka nego projekat nezavisnog predsedničkog kandidat.

I prva i druga priča su, malo je reći, promašile, za šta se mogu naći opravdanja. Ali, ono što je obe krasilo to je jasno odsustvo spremnosti da se preuzme vlast, u onom trenutku kada je ona stvarno poljuljana, i to u datoj realnosti, a ne samo u fikciji, svejedno što je medijska. Sada tu spremnost donekle da zameni Vučićevo obećanje novih izbora, ali ako bude preteranog opozicionog raskola, onda ni to.