Svi problemi protesta

Ove je majske večeri u Beogradu masa bila brojnija negoli i Petog oktobra i negoli na ijednom političkom protestu ili mitingu pre ili posle toga.

Šta će se dalje dešavati sa iskazanim političkim raspoloženjem, zavisiće da li će se i kako sa ovom promenom uskladiti opozicija, ali i kako će se poneti Vučićeva vlast.

Na strani opozicije problem je u tome što su svi scenariji i raspleti dosad viđeni i „upotrebljeni“.

Upravo slično onako kako je Zoran Panović u vreme korone, rekao da je problem sa svakom apokalipsom, u tome što o svakoj već postoji baš takav holivudski film.

Sve je već viđeno, i blokade prometnih saobraćajnica, i stapanje sa drugim buntovima (poljoprivrednika), i zaposedanje prostora, i lista zahteve koje vlast glasno odbija, a tiho ispunjava, i okršaji u Skupštini, i bojkoti, i performansi…

Upravo stoga je opoziciji potrebno novo liderstvo koje je u stanju da se poveže sa političkom svešću (osećajem, doživljajem) ljudi iz ogromne protestne kolone, od kojih većina uopšte nisu birači opozicije, niti su tako nastrojeni.

I da u toj povezanosti na potpuno nov način, ali iskusno, vodi dalje proteste, istakne njihove ciljeve i prinudi vlast na promene.

To sve isto pokušava i sam Vučić, sa druge strane, ali potpuno promašeno.

Jer, on je jednostavno izgubio podršku, što je sigurno i sam video preko tih softvera za brojanje mase kojima se toliko hvali.

A bez podrške nikome nije potreban, ni svojoj stranci, a tek ne svojim stranim zaštitnicima.

Vučićeva vlast je u odstupanju, iako se upinje da to tako ne izgleda, a skupština SNS zakazana za 27. maj, podseća na peti kongres SPS iz novembra 2000, kada je Milošević očajnički pokušavao da sačuva kontrolu nad partijom nakon svrgavanja s vlasti.

Kao i u slučaju Miloševića, psiha Vučića kao vladara, presudno će uticati na događaje koji slede.

Kada je Vučić dolazio na vlast, poređenja su vrlo isticala njihovu različitost, kao Milošević je bio i ostao čovek sistema, zato i predvidljiv, dok je Vučić van svakog sistema, time i (samo)kontrole.

Ali ta su poređenja i tada bila netačna, jer su gubila iz vida šta je sistem.

I Vučić je kao Milošević, ponikao u određenom političkom sistemu i isključivo se kretao u njemu, usled toga, kao i Milošević, nije u stanju da oseti na vreme dubinsku pobunu i promenu.

Miloševićev, komunistički, imao je neka predvidljiva pravila.

Vučićev je novokapitalistički, a to znači gaženje baš svih pravila, zato je i pobuna mnogo jača.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.