Ucenjivački kapacitet

Ali, to što je u pravu nije mu od pomoći, jer je učesnik u tim greškama. Budući da te greške nije sprečio, da za njih nije imao drugačije rešenje, to što ih sada naknadno pominje, ne nanosi mu manje štete, niti ga nešto oporavlja kod opozicionih birača.

Opozicioni birači, kada su ukazali svoje glasačko poverenje, nisu to učinili zato da bi učestvovali u igri moći političara, bili oni i opozicioni, oni su hteli da promene tu igru, da je učine drugačijem. I pomenuti lider što govori o greškama, kao i drugi iz opozicije, su posle izbora 3. aprila, na nultoj tački podrške. Možda oni misle da imaju 700.000 glasova ili više, ali da se sada ponovo raspišu izbori, njihova početna pozicija u kampanji je „Jovo, nanovo“, a ne nadogradnja onog što im se čini da već sigurno imaju.

Nema prirodnog nastavka rejtinga opozicije posle izbora 3. aprila, jer je izborni ishod u isuviše velikoj suprotnosti sa onim što su svi oni prethodne tri, četiri godine radili i govorili.

To jest, ipak ne svi „oni“, nego najuticajniji deo opozicione scene. To je deo scene koji je uglavnom bojkotovao izbore 2020. i koji od 2018. kao glavni cilj svoje borbe protiv Vučićeve vlasti ispostavlja popravljanje medijskih i izbornih uslova.

To su oni koji obećavaju svojim biračima da samo treba da dobiju pristup RTS-u, samo treba da imaju kontrolore u biračkim odborima, samo treba da ukažu na to kako Vučićeva vlast pritiska svoje glasače – i pobeđuju.

Kroz ta obećanja doduše, oni su uspešno izgradili izvestan ucenjivački kapacitet prema Vučićevoj vlasti, i to je, vidimo, sve što mogu.

To im je sav uspeh, oni nemaju sledeći korak, već se uzdaju u to da je sledeći korak neki novi izbori nekad.

A novi izbori mogu da se dese i samo zato što Vučiću odgovara da spoji vanredne beogradske sa redovnim lokalnim, koji padaju 2024.

Ne samo što od smene Vučićeve vlasti koju su obećavali nema ništa, već deluje da ta vlast ako je i oslabljena, to je zbog svojih unutrašnjih borbi, zbog opozicije nije sigurno.

Postoji i deo opozicije koji nije na nuli i koji može da raste, i predvode ga desni lideri Milica Đurđević Stamenkovski i Miloš Jovanović, kao i levičar Dobrica Veselinović.

Uzgred, Miloš Jovanović i u Velikom Trnovcu ima dva verna glasača koji su zaokruživali njegovu koaliciju na svakom ponavljanju glasanja na parlamentarnim izborima.

Za razliku od opozicije kojoj je bitno da ima ucenjivački kapacitet, ovo troje Milica, Miloš i Dobrica još imaju šanse da se na nekim sledećim izborima postave kao kandidati naroda, a ne kao kandidati elite.

Samo neko ko je doživljen kao kandidat naroda, može imati šansu da dođe na vlast na nekim sledećim izborima, odnosno zahvaljujući tome može da stekne neophodnu podršku.

Takozvana naša elita će takvog uvek da prihvati u ključnom trenutku, jer je zato i elita, što poseduje umeće da prepozna dobitnika i da se svrsta tako da zaštiti svoju udobnost i lagodnost.