Ulazak

Prvi put u sedam godina od 2012. kada je Vučićeva SNS došla na vlast, imamo zapravo neizvesne izbore. I to uprkos tome što Ipsos objavljuje vrlo poražavajuće nalaze po opoziciju, gde više od glavne opozicione koalicije Saveza za Srbiju, imaju čak i Dačićevi socijalisti.

Šansa da uopšte uđe u parlament se još daje onome ko je spreman da glumi nepolitičkog klovna, odnosno glumcu Sergeju Trifunoviću, u svojstvu lidera PSG. U prethodnim izborima 2017. i 2018. tu je ulogu igrao mladi i prilično harizmatični Luka Maksimović iz Mladenovca, reklamirajući prvo svoju porodičnu kafanu, a sada i bend „bruklinsko-mladenovačkog zvuka“ El Prezidente.

Maksimović je ranije bio mera neuspeha za sve koji su osvojili manje glasova od njega, od Šešelja do Šutanovca.

Ali, uprkos svemu tome, čak i uprkos najavama novih učesnika, jedan je i Jovo Bakić, ta Naomi Klajn srpske sociologije, samo bez njene oštre kritike neoliberalnog kapitalizma („No logo“, „Doktrina šoka“) već sa pristupom iz 1919. kada je osnovana KPJ, ovi izbori zaista jesu neizvesni.

Ta neizvesnost je opipljiva po opštem utisku o trenutnom stanju javnog života u Srbiji. A utisak je da je počeo sveopšti obračun unutar establišmenta. Javnosti je nedostupno osim na nivou spekulacija i nagađanja kako se kreće ta linija „obračuna“. Ali vremenski sled je vidljiv, ta linija obračuna pojavila se sa osnivanjem Saveza za Srbiju i njegovim potonjim ulaskom u bojkot kampanju.

Ranije opozicione postavke pre septembra 2018. kada je nastao SZS, nisu ni izbliza mogle da nanesu takve udarce SNS-u posredno ili neposredno.

Zanimljivo je da su posledice tih udaraca nanetih naprednjacima, imale povratni efekat – odrazile su se vrlo loše po Demokratsku stranku. Pokazana spremnost da se DS (samo)uništi, i to u mesecu kada treba da obeleži 30 godina obnavljanja rada u višestranačju, kada je grupa intelektualaca skupila potpise za njen rad, ipak svedoči o sveopštoj političkoj nesigurnosti. Jer, ako naprednjaci tako stabilno stoje na 55 odsto, šta je onda koga briga gde je DS i čija je ustvari?

Da li je Đilasova ili Kenina? Ako su u vrhu vlasti sigurni da su veliko nezadovoljstvo akademske zajednice – hiljadu i po potpisa podrške protestima ove zime – rešili prinošenjem na „žrtvu“ doktorata Siniše Malog, čemu onda toliko nastojanje da se pritisne DS, stranka intelektualaca, profesora, lekara i učitelja i to organizacijom Srbija 21 i ciljanim tvrdnjama da je DS izgubila svoje „evropsko“ jezgro?

Ako SNS tako lako i toliko premoćno pobeđuje opoziciju, čemu onda javni glasovi i pitanja, da bi Savez za Srbiju, u kome je i DS, možda trebalo sada da razmotri odluku o bojkotu i ipak učestvuje na izborima 2020. Možda oni zaista tako i odluče, barem poneki u SZS, možda procene da treba da se zadovolje slabljenjem SNS-a, koji sigurno nije više partija iz 2016. godine. Međutim, jedan zaključak je teško poreći – sve dok su u bojkotu, ono što kažu i urade imaće veću težinu i uverljivost, nego da su u izbornoj kampanji.