Urbani i ruralni

U pogledu mog slučaja gospodin Krstić je potpuno u pravu, prozreo me je, nisam urbani nego ruralni tip.

Kao i svaki ruralni karakter, tako sam imala priliku da upoznam gospođicu Karleušu lično. Bilo je to u davna vremena važenja Šešeljevog zakona o informisanju, mada ne tako davna da isti ljudi ne bi i dalje bili na vlasti.

Jedna od urbanih ličnosti, sadašnja zvezda urbane publicistike, tada kao vlasnik pratabloida i moj poslodavac, odlučio je da se sa praćenja politike, imam prebaciti na praćenje estrade.

To mi je priznajem, teško palo, jer nisam poznavala te ljude o kojima treba da pišem, ali sam imala nesebičnu pomoć sekretarice redakcije.

Sekretarica je, naime, šmekreski uvodila tu i tu manekenku ili šminkerku, sa kojom je trebalo da pravim intervju, baš kao da joj je to u opisu posla, a ne stoga što ja nemam pojma ni kako izgleda ta osoba.

Tako je uvela i gospođicu Jelenu Karleušu, ali se poslodavac predomislio da ja ne zeznem nešto i taj važni posao pravljenja razgovora sa pevačicom poverio samom sebi čini mi se, i svom zameniku, uredniku izdanja.

Kao ruralnom tipu, utisak mi je bio da mlada pevačica ima nezdravo žućkastu boju kože, i još nezdravije držanje, savijenu kičmu koju je trebalo vežbama ispraviti. Sekretarica je u odnosu na nju izgledala kao grom.

U punom formatu, uz foto sešn, na više strana gospođica Karleuša je objasnila šta je sve to dobro, što ona, kao pripadnica mlade generacije, vidi u Šešelju.

Budući da sam ruralni tip uopšte nisam ni tada ni kasnije dovela u vezu taj intervju sa tim što poslodavac nije bio izložen plaćanju drakonskih kazni po Šešeljevom medijskom zakonu, ni približno koliko konkurencija.

A zahvaljujući jednom drugom, još slavnijem sadašnjem urbanom publicisti, bila sam u prilici da vidim i rivalku gospođice Karleuše, gospođu Ražnatović na uzletu karijere, i njenog tada budućeg supruga Arkana.

Taj je uglednik, nekoliko godina pre Šešeljevog zakona i pre eksplozije tabloidne štampe, imao ideju da je baš ono što Srbiji treba, upravo tabloidna štampa, a da bi to dokazao pomagao je u stvaranju jednog pokušaja tabloida, između ostalog i tako što me je poslao na novinarski zadatak, na koncert „Poselo 202“.

Trebalo je da priđem Arkanu i da ga pitam šta njegova druga supruga misli o najavi njegove ženidbe sa gospođicom Veličković, i ja prišla baš u trenutku kada su neki iz Akranove pratnje izveli jednog mladića iz dela hale iza stejdža da ga tamo prebiju.

„Znam ko te je poslao“, ponavljao je Arkan, a ja nisam završila kao taj mladić, samo zato što je tu bila još jedna koleginica, kao i naš fotoreporter, legendarni inače, kasnije je slikao Kundaka pod čaršavom.

Tako da kao ruralni tip, odajem priznanje i gospodinu Krstiću na urbanosti i verujem da će i on biti publicista.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.