Uzmi ili ostavi

Prvi prihvata pod uslovom da dobije ZSO sa izvršnim ovlašćenjima, drugi da dobije srpsko priznanje da sadašnji međunarodni protektorat nije to, nego je odvojena od Srbije, država.

Šta i da se potpiše takav sporazum, na primer u martu, u nekoj evropskoj palati, u prisustvu predsednika Šolca i Makrona?

Ušli smo u razdbolje kad mnogi međunarodni sporazumi ne važe ili se gaze, a gazi se i sam pojam ljudskosti, ništa manje brutalno nego u istoriji za koju smo verovali da smo je preživeli i prevazišli.

Francusko-nemački plan uostalom, izrastao je upravo na padu Briselskih sporazuma, kao odgovor na temu ko je glavni rušilac postignutog, a ne ko uspeva da postigne dogovor.

Uzmimo dakle, da su prihvatili da „uzmu“ kako ne bi bili „ostavljeni“ i zapitajmo se pošteno, na šta bi to moglo da liči i šta bi moglo da usledi.

Da li bi bilo svečano i evropski baš kao i Svetosavskih bal u palati Hofburg u Beču, sa koga su objave (fotografije i snimci) Tamare Vučić i Milorada Dodika, „zapalile“ negativnim komentarima glavnog usmeravača našeg javnog mnjenja – društvenu mrežu Tviter.

U njima je „poništena“ ta naša elita koja se tamo pojavila, kao lažna i nabeđena, i baš zato nesmenjiva. I to naravno, iako Tamara Vučić dosledno igra svoju diplomatsku ulogu.

Kad treba priča sa Olenom Zelenski, kad treba gostuje na kongresu žena u Iranu, kojim tamošnji predsednik i jedan od retkih ruskih saveznika, ublažava društveni požar čiji je povod ženska obespravljenost.

A Dodik je šta drugo nego austrougarski Srbin, u istorijskom smislu.

Kako na balu u Hofburgu, kao i u toj nekoj evropskoj palati gde se sklapa francusko-nemački sporazum, ne zavisimo ipak, samo od elite.

Životi svih nas zavise i te kako od toga da li postoji politička snaga koja bi se ispoljila kao neminovost, i koja bi razarajuće delovala kako protiv elite tako i protiv njenih sporazuma.

Svi nalazi analitičara tvrde da ne postoji i da će posle sporazuma sve ostati isto.

Što znači i da niko drugi sem postojeće elite, sem Vučića i Kurtija, neće uspeti niti biti u mogućnosti da pokrene novi i drugačiji društveni tok.

Možda je takav unapred dati odgovor, takva procena i očekivanje, sasvim tačno.

A možda i nije. Jer, istorijsko iskustvo svedoči da elita, pa ni Tviter zajednica koja je prati, nikad zapravo ne zna kada dolazi trenutak njene smene sa političke pozornice.

Tada kada događaji krenu zgusnutim tokom otpora i odbijanja po bilo koju cenu, kad masovna osećanja gneva i otpora izbiju kao bujica, za čije usmeravanje više nisu dovoljni kanali koji su dotad sprečavali poplavu.

U datoj neizvesnosti, mesec mart bi bio najgore moguće odabrani mesec za potpisivanje sporazuma.

I u toj neizvesnosti, svaka kampanja, koja se naravno prividno, ali makar tako, stavlja na stranu izrabljenog naroda, a protiv samozadovoljstva elite, može da bude pobednička.

Čak i kampanja mlade srpske parlamentarne desnice svedena na jednu tribinu u Kragujevcu.