Vakuum i led

To znači samo jedno – ušli smo u ravnu fazu stabilokratije u kojoj opozicija istinski ne postoji. Umesto nje imamo, sasvim opipljivo od predsedničkih izbora 2017, politički vakuum.

Ko će i kako taj vakum ispuniti, to je pitanje koje okupira javnu scenu, mnogo više od mogućnosti da prazan prostor ostane i dalje – prazan. I oči su uprte u Đilasa. Od njega se očekuje ili da preuzme Demokratsku stranku koja mu već duguje toliko novca, ili da pravi svoju novu organizaciju. I to baš novu, koja se ne sastoji od Jankovićevih građana i Jeremićevih narodnjaka. Smatra se da Đilasu curi politički peščani sat kao prošlog kasnog proleća i leta Jankoviću. Jer Janković jeste tada jeste bio lider opozicije, ali je prekasno i nespretno krenuo da formira svoju organizaciju. Od Đilasa se očekuje da pokaže mentalnu, finansijsku i organizacionu snagu, da se time jasno odredi i pozicionira.

Što je zanimljivo, na ovom poslednjem – organizaciona snaga – sugeriše mu se da je mala grupa lojalnih ljudi sa visokom motivacijom neprevaziđen istorijski domet, kome treba težiti. Samo se previđa jedan element – a to je kontekst. Jer, nema tog Lenjina koji bi sada mogao da izvede uspešnu revoluciju, niti nemačkog novca kojim to može da se finansira. Ne samo što je kapitalizam odavno preuzeo tehniku revolucije i primenjivao je preko pola planete i nazad, nego objekti revolucije i političkog organizovanja nimalo nisu isti. LJudi više nisu ljudi ideja, nego ljudi potrošnje. Uglavnom, svakom stanovniku planete na prvom mestu je koliko novca može da potroši i koliko bezbedno može to da radi, pa tek onda sledi svaki politički stav. Ne priča zato uzalud Vučić uvek o ciframa koliko god da su tačne. On gađa birača platom i sigurnošću, a da bi taj birač bio pokrenut željom da nešto promeni, Đilas mora prvo da ga ubedi da će promenom više dobiti nego što može da izgubi. I tu organizacija kao takva nije od presudne važnosti, ali jeste utisak koji birač treba da upije. Zbog tog utiska neophodno je samo jedno – da se to što Đilas pravi doživi kao novi talas koji nadolazi. Osnovnu ideju je Đilas dobro postavio – menadžerski hladno, a to je da u njegov budući Savez za Srbiju mogu da uđu uspešni odbori i ljudi koja god da su opoziciona stranka. Ali, da li će mera uspešnosti biti Kena u Palanci ili Paunović u Paraćinu? Obojica? Ili samo Jeremićev narodnjak koji je u Palanci namakao cenzus? Ako bi bila sva trojica, e za takav široki savez je potrebna kopča sa spoljnom politikom, uostalom, toliko se ovih dana podseća da je spoljna samo nastavak unutrašnje politike. Ali, zato je tu Ivica Dačić da vešto izvlači opoziciji tepih ispod nogu time što on prvi govori o povlačenju potpisa sa Briselskog sporazuma i što definiše svetski kontekst kao „ledeni rat“. Jer, vakum i led se dobro slažu.