Otprilike u isto vreme kada je Aleksandar Vučić zaokružio svu vlast – predsedničku, parlmentarnu i pokrajinsku – kritička javnost u Srbiji setila se već poluzaboravljenog Umberta Eka.
I sam pisac “Imena ruže” skrenuo je pažnju na sebe odlaskom sa ovog sveta u dubokoj starosti, ali je njegov tekst iz 1995. godine o 14 obeležja “večnog fašizma”, delovao zastrašujuće aktuelno. I postao je izuzetno viralan na društvenim mrežama – prenošen, citiran i pominjan.
I prelio se u svakodnevni politički govor u kome su “fašizam” i “fašisti” češće reči od konzervativac, liberal, socijaldemokrata… A za cilj političke borbe nametnuto je dokazivanje ko jeste, a ko nije fašista. Samo što političke borbe ustvari i nema. Jer, borba podrazumeva da se dve strane, ma koliko neravnoparavne bile, bore za različit politički cilj.
Mi to u Srbiji nemamo, imamo samo jednu stranu – vlast. NJoj su neprijatelji ili moćni tajkuni, ili podmitljivi bivši moćnici. Ili – pojedini novinari i karikaturisti, glumci i radnici… Imamo vlast, imamo narod, i imamo neprijatelje naroda i vlasti. Opoziciju i kritičku javnost nemamo, odnosno kažemo da su fašisoidni i ponašamo se kao da ne postoje. Što im govori da im je bolje da se samougase, nego da budu gašeni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
